Свети ратници 10. априла/28. марта
ЧУДЕСНИ ДОГАЂАЈ СА ВОЈНИКОМ ТАКСИОТОМ
Таксиот је као војник у Картагени водио веома грешан живот, све до једног помора у граду, који је веома утицао на њега. Тада се покајао за грехе, оставио војничку службу и са женом повукао на своје имање, где је живео богоугодно. Ипак, једном приликом учинио је прељубу са женом свога слуге. Убрзо након тога ујела га је змија и умро је.
Недалеко од Таксиотовог имања налазио се један манастир. Жена Таксиотова похитала је тамо и замолила монахе да сахране њеног мужа крај манастирске цркве. Пошто су тамо пренели покојника, сахранили су га у девет сати пре подне. Но, у три сата по подне из гроба се зачуло запомагање: „Смилујте се на мене! смилујте се!” Брзо су откопали гроб и нашли покојника живог. Запрепашћени, упитали су га шта се с њим десило и како је оживео. А он од силног плача и ридања није могао да прича, само их је молио да га одведу слуги Божјем епископу Тарасију. И одвели су га епископу, који га је три дана терао да му каже шта је видео тамо. Тек је четвртог дана проговорио и са многим сузама испричао ово: „Када умирах, ја угледах пред собом неке црнце, чији изглед беше веома страшан, и душа ми се смете. Затим угледах два врло дивна младића, и душа моја ускочи им у руке. И одмах као летећи са земље ми узлажасмо по ваздуху навише, и наиђосмо на митарства која спречавају улазак и заустављају душу свакога човека. И на сваком митарству истраживаху засебне грехе: на једном лаж, на дугом завист, на трећем гордост; и сваки грех има своје посебне иследнике у ваздуху. И ја видех код Анђела торбу, и у њој сва моја добра дела, и Анђели узимаху од њих и противстављаху мојим злим делима. И тако пролажасмо митарства. Али када, приближавајући се к вратима неба, наиђосмо на митарство за блуд, зауставише ме стражари. И онда изнеше сва моја блудна дела телесна, која сам починио од детињства па све до смрти. А анђели који ме вођаху рекоше ми: Све телесне грехове, које си у граду учинио, Бог ти је опростио, пошто си се покајао за њих. На то противници моји рекоше: Али по одласку из града он на имању свом учини прељубу са женом свога чивчије[i]. Када то чуше Анђели, и не нађоше моје добро дело којим би надмерила тај мој грех, они ме оставише и отидоше.
Тада ме зли дуси зграбише и, бијући ме, свукоше ме доле. И раседе се земља, и они ме вукоше кроз неке тесне и смрдљиве ходнике све до самих преисподњих тамница пакла, где су душе грешника затворене у вечној тами, где нема живота људима, него вечне муке и неутешни плач и неизразиви шкргут зуба. Тамо стално страховито кукају, вапијући: Тешко нама! тешко нама! – И није могуће исказати тамошње невоље које видех, нити изразити оне муке и патње: јецају од срца, и никога да се сажали на њих; плачу, и нема ко да их утеши; моле, и нема ко да их чује ни избави. И ја бих затворен с њима у тим тамним местима. И обревши се у тескоби, ја плаках и ридах горко од девет сати до три по поподне. Онда угледах мало сијање неко – то беху дошла тамо два Анђела. А ја их стадох молити усрдно, да ме избаве од ове беде, да бих се покајао Богу. Но Анђели ми рекоше: Неблаговремено молиш, јер нико одавде не излази све до свеопштег васкрсења. – Али ја не престајах молити и преклињати, обећавајући покајање. Тада један Анђео рече другоме: Јемчиш ли за њега да ће се покајати, као што од свег срца обећава? Онај му одговори: Јемчим. – И видех како му јемац пружи руку.
Онда ме узеше и оданде изведоше, и доведоше на земљу до гроба мог код тела мог, и рекоше ми: Ући одакле си отишао! – И ја видех моју душу где као бисер сија, а тело мртво као смрдљиво блато и црно; и одвратно ми беше да уђем у њега. И рекоше ми Анђели: Теби је немогуће покајати се, осим у телу са којим си сагрешио. А ја их преклињах да не улазим у тело. На то ми Анђели рекоше: Уђи, ако не, ми ћемо те опет одвести тамо откуда те узесмо. Онда уђох и оживех, и стадох запомагати: Смилујте се на мене!”[ii]
Епископ Тарасије је некадашњег војника Таксиота нудио храном, али он није хтео ништа да окуси. Кајао се четрдесет дана, идући од цркве до цркве и ударајући главом о врата и прагове. Плачући и уздишући причао је свима о страшним мукама у којима грешници живе на оном свету и преклињао људе да не греше и да се покају за већ учињене грехе. Тако је Таксиот провео четрдесет дана по васкрсењу свом. Очистивши се покајањем, он је на три дана раније сазнао час своје кончине и отишао свемилосрдном и човекољубивом Богу, који низводи у ад и изводи, и који свима даје спасење. Њему слава вавек, амин.
[i] Чивчија иличифчија, сељак беземљаш, кмет на читлуку.
[ii] Ј. Поповић, Житија светих за март, 545–546.
