Свети ратници 5. априла/23. марта
СВЕТИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИК НИКОН И 199 УЧЕНИКА ЊЕГОВИХ С ЊИМ ПОСТРАДАЛИХ
Никон је најпре био официр римски, леп, ведар и храбар. Незнабожац. Отац му је био незнабожац, а мајка хришћанка, која га је стално учила Христовој вери и о сили крста, саветујући га: „Сине мој мили, ако ти се деси да западнеш у неку опасност, као што то често бива у боју, ти огради себе крсним знаком и избавићеш се из руку непријатеља. И не само што ћеш се избавити из руку непријатеља, него ћеш избећи и сваку рану, јер те никаква стрела неће ранити, ни копље, ни мач, и ти ћеш усред окршаја остати неповређен”.
Једном приликом, када је Никон са својом четом био у борби против знатно надмоћнијег непријатеља, а његова чета опкољена и близу коначног пораза, видео је како су му изгинули многи војници. У смртној опасности сетио се мајчиног савета, погледао у небо, прекрстио се и завапио ка Богу из дубине срца: „Христе, Боже свемоћни, јави на мени у овом часу силу крста Твог да бих одсада ја био слуга Твој и обожавао Те заједно са мојом мајком”.
Рекавши то испунио се необичном силом и јурнуо на непријатеља. Побио је око 180 противничких војника, а друге нагнао у бекство. Његови саборци, видевши чудо Божје, дивили су се своме вођи јер никада нису чули ни видели да се неко тако јуначки борио као што је то учино Никон.
Након тог догађаја Никон је примио крштење, а затим је рукоположен за ђакона, потом за презвитера и, на крају, хиротонисан за епископа. Када су га посетили бивши војници из његове чете, поставили су му питање: „Заклињемо те вишњом силом, реци нам, откуда ти дође она снага и храброст, што их показа у боју, да ли од мађија или од неког другог дејства? Научи нас, да бисмо и ми могли бити такви”. Никон им је одговорио: „Верујте ми, браћо, у боју ме учинише храбрим не мађије, нити ишта друго, већ једино помоћ Часног Крста Христовог. Када се крстом наоружах, нико ми не могаше противстати, јер сила Божја, која у крсном знаку дејствује, побеђиваше све непријатеље”. Када су то чули, војници су тражили да их Никон поведе са собом да би, као што их је избавио у боју од непријатеља, сада постали учесници Царства небеског.
Тако, дакле, ако христољубиви војници желе да остану читави и неповређени на бојном пољу и да победе непријатеља, некаполазе у бој са чврстом вером у непобедиву силу Крста Христовог, са ватреном молитвом Господу, и од Њега Јединога очекују помоћ и избављење. Нада, вера и молитва неће никог посрамити, јер је чињеница да ово троје доноси спасење на бојном пољу. Чиме су Гедеон, Варак, Сампсон, Јефтај, Давид и Самуил победили царства, утекли од оштрице мача, били силни у рату, победили војске туђинске (Јев 11, 32–34)? Вером. Чиме је Константин победио Максенција? Непобедивом силом Крста Христовог. Шта је омогућило тако блиставу победу кнезу Андреју Богољупском над Бугарима, да је завојевао скоро све градове њихове? То што он никада не би пошао у бој а да се претходно не укрепи вером, молитвом и надом; и још следеће: то што су испредњегове војске увек били ношени часни крст и икона Спаситељева. Може ли се после овога сумњати у силу тога оружја на бојном пољу? Као што видите, само животно искуство показало је силу њихову; и зато нека се војници крепе, њих држе и, полазећи у бој, моле овим речима: „Крсте Господњи, буди ми чувар душе и тела; у теби је моћ и снага, ти си избавитељ и заштитник мој од оних који ме нападају, штит мoj и одбрана, победа и утврђење моје: непрестано ме чувај и покривај”.
У та тешка времена великих прогона хришћана, свештеници и учитељи хришћана крили су се по пустињама и горама. За време царевања Декијева, Никон је био посечен заједно са својих 199 ученика, 250. године.
Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића
