ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ ОСВЕШТАО КАПЕЛУ ПОСВЕЋЕНУ СВЕТОМ ПЛАТОНУ БАЊАЛУЧКОМ У ВОЈНОТЕХНИЧКОМ ИНСТИТУТУ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење викарног Епископа липљанског г. Доситеја, протојереја-ставрофора Ђорђа Стојисављевића, в.д. главног војног свештеника, протојереја Небојше Тополића, старешине Богородичине цркве у Земуну, и у молитвеном присуству припадника Војске Србије, освештао је капелу Светог Платона Бањалучког на Војнотехничком институту у Београду. По освећењу Капеле, у овој светињи је служена Света архијерејска Литургија. „Нека би Господ дао покој пострадалој деци, нека би дао утеху, духовну, Духом Светим, родитељима и сродницима њиховим, нека би све ово за нас била истинска и права опомена да разумемо да, и поред тога што смо различити, једно и јединствено биће и народ морамо бити, само онда када се трудимо да градимо ту хармонију изнад сваког нивоа нашег постојања“, рекао је између осталог Патријарх Порфирије.

Како је известила Информативна служба СПЦ, молитвено су присуствовали министар одбране г. Милош Вучевић, помоћник министра за материјалне ресурсе г. Ненад Милорадовић, начелник Управе за људске ресурсе Ј-1 Генералштаба Војске Србије бригадни генерал Саво Иришкић и директор Војнотехничког института пуковник Александар Кари.

Кум новоосвећене капеле био је потпуковник Горан Марјановић из војнотехничког института на Жаркову.

Патријарх је благословио све присутне, све који раде у поменутој установи, подсетио да се она налази у крају где се родио свети Платон, један од великих пастира наше Цркве, светитељ Божји, епископ бањалучки у најтежим временима кроз које је пролазио наш народ и који је показао да и у таквим временима човек може читавим својим бићем да служи Богу и просвећењу и спасењу свога народа, те да бити прави човек Божји, здрав човек, не зависи пре свега од спољашњих околности, него од нашег унутарњег опредељења – од наше спознаје шта треба да буде смисао нашега живота, шта треба да буде полазна тачка и шта циљ, а од онога што су разлози нашега постојања зависи све оно што се дешава између тога – ко смо и шта смо, какви ће наши односи бити према творевини, према другом човеку и према самом себи.

Човек треба себе да отвори за дејство Духа Светога, поучио је Патријарх Порфирије. 

Говорећи о социјалном, психолошком и духовном нивоу пројављивања и функционисања човековог бића, указао је да је све важно и функционише као целина, ту постоје приоритети, при чему је духовно – корен – параметар, оно на чему искуство нашег народа показује да ваља темељити све остало, психолошко и социјално. Духовно је оно што одређује све остало.

У беседи је Патријарх подвукао значај и потребу постојања храмова. Нема то везе са идеологијом. Нема везе са различитостима које постоје међу људима… Нема то везе са тим ко припада ком социјалном слоју, ко има одговорност да управља државом, а ко има неке друге одговорности. Нема то везе са партијама. То има везе са – нама. Са онима који припадају овом народу и овој држави. Ако су нам листе приоритета макар приближно сличне. Ако разумемо шта значи живети у хармонији, онда разумемо да нам је потребан храм. Зато што нам је потребна помоћ Божја, благодат Божја, рекао је Свјатјејши. 

Само, дакле, када и социјални и психолошки и духовни аспекат нашега живота сапостоји, има хармонију, симфонију, онда ћемо имати снаге да препозмајемо своје недостатке, своје промашаје, да разумемо шта смо погрешно учинили, да схватимо шта нисмо учинили, и онда ћемо засигурно препознавати, уз помоћ благодати Божје, где нам леже опасности.

Указао је Патријарх да је свако насеље, свака заједница, без храма – мртва. Важно је, отуда, да имамо храмове, поготово када је реч о војсци, специфичној заједници унутар заједнице, која има своје законе и која има потребу, можда више него друге, за духовним. „Честитам свима који су се трудили да посадимо овде корен за који сам сигуран да ће давати многе плодове“.

„А још смо у ове дане суочени са великом трагедијом у нашем народу и наравно да сви осећамо најдубљи могући бол, и наравно да је то пораз за све нас, и наравно да би у оваквим тренуцима најмудрије, најисправније, најбоље за све нас било да ћутимо и да, колико год можемо, успоставимо хармонију на сва ова три нивоа нашег постојања, да се погрузимо у себе, у своју душу, и да се свако од нас запита, први ја, можда више него други, шта је то што сам суштински погрешно учинио да може да се деси међу нама оваква трагедија и шта је то што нисам довољно учинио да бих посведочио најдубљу истину да је човек биће створено за вечност и да је смисао његовога постојања заједница са Богом и заједница са другим људима“.

Тек у оваквим тренуцима, који огољено показује колико смо мали, колико смо на погрешном путу, колико су нам приоритети погрешни и промашени, запитамо се најпре у неверици, а онда нажалост у другом кораку трагајући за кривцем, а заправо треба се погрузити у себе, ако ћемо о кривици сви смо криви, од којих сам први ја.

Почевши од тога да ли су наше молитве била исправне, да ли су биле довољне да учине оно што не може људска рука, људска снага, јер, поједностављено говорећи, у оваквим случајевима, када се трага за кривцима, наравно да можемо дефинисати да нам је околина, амбијент у којем живимо, несавршена, као што је увек и свагда, али када се укрсте спољашњи фактори са ко зна каквим најдубљим фрустрацијама, ломовима, који по правилу немају рационална објашњења, у нечијој души, када дође до кратког споја између та два нивоа и те две реалности, имамо већу или мању трагедију, а нажалост, ево, нама се десило да имамо такву да не можемо речима да је опишемо.

Духовни ниво, корен нашега постојања, суштински, Јеванђелски, по речи Божјој, јесте унутарње огледало којим свако себе у најдубљој својој тајности огледа и сагледава. То је унутарњи регулатор који даје простора благодати Божјој, и који једини има снагу да када се укрсте спољашње околности, време или простор у којем живимо са својим изазовима, и наша унутарња напукнућа, једини има капацитет да нас врати себи…

Нека би Господ дао покој пострадалој деци, нека би дао утеху, духовну, Духом Светим, родитељима и сродницима њиховим, нека би све ово за нас била истинска и права опомена да разумемо да, и поред тога што смо различити, једно и јединствено биће и народ морамо бити, само онда када се трудимо да градимо ту хармонију изнад сваког нивоа нашег постојања.

Да имамо молитве светога Платона, епископа бањалучког и жарковачког, да имамо његове молитве и његову духовну спознају, он је знао и приоритете, знао је шта је важно, а и шта је најважније и зато је био спреман, Христа ради, свој живот да положи за све, а пре свега за своју паству.

Да Бог да да се овде окупљамо и да се увек молимо, и да молећи се, трудимо се, не да нам буде боље пре свега, него да ми будемо бољи, не да нам буде добро, него да се молимо да ми будемо добри.

Извор: spc.rs