КАВКАСКИ ОРАХ У НЕДРИМА СРБИЈЕ

Било је то јако давно…пре пуних 78 година једна млада жена, Љубинка Вуруна, из села Бели поток подно Авале, наишла је на тела два погинула Црвеноармејаца са Кавказа. Сама их је сахранила у свом дворишту.

Након неколико година прво изданци, а потом моћна стабла Кавкаског ораха израсла су на местима где су сахрањени руски војници. Највероватније је да су они те орахе, из којих су изникла стабла носили у џеповима још из своје отаџбине.

Све године свог живота Љубинка их је гајила и неговала, иако је било предлога и да се посеку. Ови живи споменици мртвим јунацима су нешто највеличанственије што је могло да се деси; српска земља је у своја недра примила ослободиоце – Црвеноармејце, а они су се кроз моћна орахова стабла захвалили земљи коју су нештедимице бранили и за њу и умрли.

Плодови ових ораха су недавно однети у Дагестан на међународни патриотски форум „Каспиј“, уручени су министру за омладину Републике Дагестан у присуству председника Републке Дагестан. Засађени су симболично на брду Хероја, на Дан битке за Кавказ.

Поводом овог величанственог историјског догађаја у Руском дому у Београду, а у организацији Удружења свесрпског савеза ветерана „Бојево братство“, сада већ времешној госпођи Љубинки уручено је пет одликовања из пет различитих патриотских и ветеранских организација Русије. Уз звуке Химни Русије и Србије започео је свечани део овог скупа, којем се обратила госпођа Олга Лицинова из Удружења српско-руског пријатељства, као и председник Удружења  „Бојевог братства“ Славољуб Љубисављевић. Путем линка са Кавказа се обратио Хајбила Умаров из истраживачког центра „Кавказ“.

Сви говорници изразили су дубоку увереност да ће братски однос две земље, у будућности бити само продубљиван на свим пољима; од војног, економског до културног и верског савезништва.

Мало је познато, о чему је говорио Славољуб Љубисављевић, да су Руски војници долазили као добровољци у Србију још у време српско-трурских ратова. Када су морали да пређу 4000 километара само да би дошли у помоћ браћи Србима. О томе сведоче историјски артефакти, а посебно специфични руски крстови од месинга које су добровољци носили. Ни дан данас се не зна колико их је и где су многи од њих сахрањени.

Управо зато ова стабла, можемо их слободно назвати „заветним“ сведоче о свим жртвама које је Русија поднела за слободу од фашизма у целом свету, али и за ослобођење Србије од Османске империје.

Овај догађај био је један у низу поводом 23. фебруара, празника Дан руског војника, који је обележен широм Србије.

Извор: subnor.org.rs