Зоран Крстић и Борислав Д. Гроздић: КОСОВСКИ ЗАВЕТ И СРПСКА СТРАТЕШКА КУЛТУРА

Српски народ је више пута у историји устајао и оружјем се супротстављао највећим светским силама тога времена и то најчешће када су оне биле у зениту моћи: Отоманском царству 1389, Аустро-угарскоj царeвини 1914, фашистичкој Немачкој 1941, Нато алијанси 1999. Значи у XIX и XX веку најмање три пута. Зашто? Зато што се бранио од агресора, зато што није пристајао на „непристојне понуде“. Значи, није оружјем походио Анадолију, Штајерску, Баварску, Калифорнију, него је од агресора праведно бранио своје: државу, веру, слободу, народ, територију, идентитет… То је непобитна чињеница.

На почетку XXI века мора да се постави питање да ли су одлуке и поступци политичких елита и српског народа увек били рационални, мудри – примерени. Зашто? Због катастрофалних последица и високе цене коју је српски народ платио. На пример, Ср­би­ја је само у Пр­вом свет­ском ра­ту, дала јед­ну че­твр­ти­ну сво­га ста­нов­ни­штва, је­дан и по ми­лион од шест ко­ли­ко је има­ла Ср­би­ја 1914. са ју­жном Ср­би­јом без Цр­не Го­ре, Бо­сне и Хер­це­го­ви­не и Вој­во­ди­не, писао је свети владика Николај Велимировић. То је би­ло ви­ше не­го све ста­нов­ни­штво Ал­ба­ни­је, или као кад би Ита­ли­ја или Фран­цу­ска жр­тво­ва­ле по де­сет ми­ли­о­на, или Не­мач­ка ви­ше од пет­на­ест ми­ли­о­на, или, ре­ци­мо, кад би Аме­ри­кан­ци из­гу­би­ли три­де­сет ми­ли­о­на, или Ру­си че­тр­де­сет ми­ли­о­на, или Ин­ди­ја де­ве­де­сет милиона, или Ки­на сто ми­ли­о­на.

У Другом светском рату, такође, Срби су имали више од милион жртава, а само један страдалник, у било ком периоду наше погубне историје, за собом је остављао пустош генерација и генерација нерођених, па је можда оправдано питање зашто данас нема близу 70 милиона Срба, ако нас је пре Косовске битке било као Енглеза? Тешко питање а још је тежи и сложенији одговор на њега. Међутим, мора се постављати и мора се одговарати јер нас је „претекло за једну мало већу свадбу“. Да ли је баш све тако морало и требало да буде и шта је то у српском народу због чега, као по неком правилу, константно кроз векове, задржава идентичан став према употреби оружане силе, односно да ли изнова и изнова бивамо принуђени да попут кнеза Лазара бирамо између царства земаљског и Царства небеског?

У покушају да одговоримо и понудимо једно виђење користићемо се, у Србији још увек новим и недовољно познатим, концептом стратешке културе. Прецизније, испитаћемо које идеје, веровања и вредности о примени оружане силе садржи Косовски мит, као кичма српске стратешке културе и како су оне веома често злоупотребљаване. Имајући у виду да је „мит својство људског духа, а не нижи степен у његовом развоју“, налазимо да до оживљавања, понављање и обнављање Косовског мита увек долази када је српски народ оружано угрожен и нуди му образац за одговор.

О стратешкој култури

Крајем шездесетих, од рата САД против Вијетнама и све озбиљнијег совјетско-америчког нуклеарног надметања и сукобљавања у Хладном рату, све већи број истраживача постаје свестан потребе за концептом који би понудио подробније објашњење разлика међу државама у погледу начина промишљања о безбедности и модела примене силе. Први корак ка формулацији таквог концепта је направио Греј (Colin S. Gray) 1971. године. Он изражава незадовољство општим стратешким теоријама које не обраћају пажњу на локални контекст и које сматрају да се на исти начин, на све државе, могу применити исте поставке, занемарујући притом њихову националну историју, норме, вредости, институције и начине размишљања, те се стога залагао за што веће укључивање културних објашњења у безбедносне студије. Коначно, 1977. године, радом Џека Снајдера (Jack L. Snyder) „Совјетска стратешка култура: импликације за ограничене нуклеарне операције“ започиње званични живот концепта стратешке културе. Он стратешку културу, у овом раду, дефинише као „суму идеја, условних емоционалних одговора и образаца уобичајеног понашања које деле чланови националне стратегијске заједнице у односу на нуклеарну стратегију“.

У исто време и други аналитичари долазе до закључка да свака држава има сопствени начин анализирања, интерпретирања и реаговања на догађаје у окружењу који је под мањим или већим утицајем месне културе. Иако су ти теоретичари долазили из широког спектра интердисциплинарних поља (укључујући антропологију, социологију и психологију), свима им је заједничко уверење да интересе увек дефинишу актери који су нужно под утицајем разних културних фактора. Током година број објављених теоријских чланака и истраживања убрзано расте и данас стратешка култура заузима веома значајно место у трагању за поузданијим начинима за објашњавање понашања држава било на унутрашњем било на спољном плану.

Дефиниције стратешке културе

Постоји велики број дефиниција стратешке културе које су данас у употреби. У почетној фази развоја и изучавања овог концепта научници су углавном били фокусирани на допринос стратешке културе у објашњавању стратегија везаних за употребу нуклеарног оружја. Овој групи истраживача припада и Снајдер^[1], са дефиницијом коју смо навели раније у тексту. Греј, још један од пионира употребе овог концепта, у својој књизи „Нуклеарна стратегија и национални стил“ стратешку културу дефинише као „вид размишљања и акције који се односи на употребу силе, а који произилази из перцепције националног историјског искуства, тежњи ка само-одређењу (на пример, ко сам ја као Американац, како би требало да се осећам, размишљам, понашам…) и за државу особених искустава (географија, политичка филозофија, цивилна култура, „начин живота“…)“ ^[2].

Осамдесетих и деведесетих година прошлог века студије стратешке културе су отишле даље од почетне везаности за „нуклеарно поље“ и прошириле су се на многе друге безбедносне теме, што се одразило и на начин дефинисања стратешке културе. Тако Лонгхарст^[3] (Kerry Longhurst) сматра да се стратешка култура најбоље може дефинисати као „карактеристичан скуп веровања, ставова и навика када је у питању употреба силе, који се чува унутар колектива а који постепено настаје кроз дуготрајан историјски процес.”

У својим каснијим радовима, Греј^[4] стратешку културу дефинише као „истрајне (иако не вечне) социјално преношене идеје, ставове, традицију, навике, као и префериране методе делања које су мање или више специфичне за одређену безбедносну заједницу, базирану на одређеној географској површини, која је нужно имала и јединствено историјско искуство.”

Ермарт (Fritz W. Ermarth), у чланку посвећеном руској стратешкој култури^[5], исту дефинише као масу широко раширених, веома утицајних и трајних ставова, перцепција и наклоности о националној безбедности, који обликују понашање и политику неке државе.

Сумирајући све претходно наведене дефиниције, на овом месту ћемо понудити једну, донекле нову дефиницију која ће бити полазна основа у за нашу анализу српске стратешке културе. Ова дефиниција се донекле ослања на ставове које заступају припадници копенхашке школе безбедности^[6], нарочито у њеном истицању важности социјеталне безбедности, односно утицају који заједнички колективни (национални) идентитет има на доживљај безбедности.

Може се говорити о српској стратешкој култури и стратешкој култури Србије, јер оне не морају бити истоветне. Ми ћемо пажњу усредсредити превасходно на српску стратешку културу, односно на оно што је заједничко Србима, без обзира где живе. По нашем мишљењу, стратешку културу чине сржни конструкти једног народа повезани са питањима безбедности, уграђени у национални идентитет а преношени уз помоћ наратива (тумачења) важних догађаја из прошлости једне државе, који пресудно утичу на доношења одлука о стратешки важним, безбедносним интересима, вредностима и циљевима нације/државе а тиче се употребе оружане силе.

Овако постављена дефиниција истиче најважније карактеристике стратешке културе, то јест њену повезаност са сржним конструктима а самим тим њен низак потенцијал за мењање, темељ сачињен од тумачења (под овим подразумевамо то да није важно оно што се заиста догодило, већ је важан начин на који ми данас тумачимо такав догађај) и блиску везу са националним идентитетом.

Косовски завет

Косовски завет по себи

            Да би се разумела српска стратешка култура потребно је претходно разумети Косовски мит. Да је овај мит за­и­ста важан и да представља „сло­же­ну осо­ви­ну ду­хов­ног иден­ти­те­та срп­ског на­ро­да“ по­твр­ђу­је и чи­ње­ни­ца што су Ко­со­во и Ви­дов­дан те­ма не само „на­род­ног пе­сни­ка“ већ и већине ве­ли­ких умо­ва у срп­ском на­ро­ду: Ње­го­ша (на тој иде­ји те­ме­љи се ско­ро це­ло­куп­но ње­го­во де­ло), Иве Ан­дри­ћа (1935. го­ди­не пи­ше о Ње­го­шу као „тра­гич­ном ју­на­ку Ко­сов­ске ми­сли“), Ми­ло­ша ­Ђури­ћа, Иси­до­ре Се­ку­лић, Ни­ко­лаја Ве­ли­ми­ро­вића („Ре­ли­ги­ја Ње­го­ше­ва“ и дру­га де­ла), Ју­стина По­по­вића, за­тим на­ших са­вре­ме­ни­ка Мар­ка Мар­ко­ви­ћа, Жар­ка Ви­до­ви­ћа и дру­гих. У по­ку­ша­ји­ма да се до­ку­чи крај­њи сми­сао Ко­сов­ског мита срп­ски на­ро­д раз­у­ме­ва, у ства­ри, соп­стве­ни иден­ти­тет и иден­ти­тет у од­ре­ђе­ним исто­риј­ским окол­но­сти­ма. Оту­да и значајне раз­ли­ке у ту­ма­че­њима. Про­блем је у томе што се ду­бо­ки сло­је­ви ду­хов­ног и историјског националног ис­ку­ства, који су у Ко­сов­ском миту из­ра­же­ни сим­бо­ли­ма и пе­снич­ким сли­ка­ма, тешко пре­во­де на рационалне пој­мо­ве, односно ка­ко је­зик ре­ли­ги­је пре­ве­сти на је­зик на­у­ке, кад су­шти­на ре­ли­гиј­ског, по пра­ви­лу, оста­је из­над и из­ван мо­ћи на­уч­ног ме­то­да.

„Косовски мит“, одноно „Косовски завет“ како се у оквиру Цркве обично назива, и разуме, је на истом трагу као и Светосавски завет. Према угледу на Стари и Нови завет, Косовски завет као најдубљи национални доживљај Христове жртве, представља национално заветно опредељење за Царство небеско. Као што су се Израиљци примајући од Мојсија десет Божијих заповести и остале законе Господње, Богу заветовали: „Што год је Господ рекао, чинићемо и слушаћемо“ (2 Мојс. 24, 7), тако је посредством светога Саве српски народ примио хришћанство и определио за Христа, а Косовским заветом запечатио колективно опредељење за Царство небеско.

Дакле, то је оно што се кроз дуг временски период преносило са колена на колено као заједничка нит која се протезала кроз разне епохе и у већој или мањој мери утицала како на доносиоце одлука, тако и на народ у целини. Наравно, не сматрамо да било који мит има ту снагу да у потпуности одређује ставове људи и утиче на њихова понашања, већ да би га требало посматрати као још једну интервенишућу варијаблу чији је утицај варирао током захваћеног временског периода. Јер како каже Конертон (Connerton) „кад је реч о памћењу уопште, можемо уочити да наш доживљај садашњости у великој мери почива на нашем знању о прошлости. Доживљавамо свој садашњи свет у контексту који је узрочно повезан с прошлим догађајима и објектима… А садашњост ћемо доживљавати на различите начине, у зависности од различитих прошлости с којима можемо да је повежемо. Отуд тешкоћа екстраховања наше прошлости из садашњости: није реч само о томе да садашњи чиниоци утичу на наша сећања о прошлости – неки би рекли тако што их искривљују – већ и о томе да прошли чиниоци утичу на наше доживљавање садашњости, или га искривљују“^[7].

Прво ћемо се прво подробније позабавити наративима (причама које постоје о неком миту). Циљ нам је да укажемо на важност коју наративи који постоје у одређеном друштву имају, као и на снагу њихових утицаја како на унутрашња дешавања тако и на доношење важних спољнополитичких, безбедносних одлука. Поједностављено, наратив се увек тиче неке приче која садржи важни догађај, заплет (заверу). Када се то примени на национални идентитет, можемо рећи да нације уобичајено конституишу приче које се тичу њиховог порекла, критичних, кључних догађаја који их пресудно дефинишу, али и широко постављеног одговора где се треба упутити. Ова тврдња поставља неколико важних ставки које се тичу односа између тога како нација почиње да конструише схватање своје историје, као и како таква субјективна интерпретација обезбеђује смернице за будућност.

            Унутар нације могу постојати дебате који је наратив доминантан, најважнији. Различити наративи ће повезивати, увезивати различите догађаје на различите начине, наглашавајући нешто друго, и сматрајући да то има различите импликације, последице по њихов колективни идентитет. Можда најбољи пример за то јесте стратешка култура Грчке, на коју се по Ладисовим^[8] речима може гледати као подељену између оних који своја стратешка размишљања базирају на миту о Ахилу, јунаку Илијаде, који свет види као „анархичну арену“ где је једино брутална сила гарант безбедности. С друге стране постоје и они који своја размишљања базирају на миту о Одисеју из кога следи да су мир и безбедност достижни једино уз сарадњу са осталим актерима. Дакле, дебата о томе како разумети прошлост имплицира како се схвата садашњост и какве ће се позиције заузети у будућности. Зато је прошлост толико важна, јер од тога како тумачимо прошлост зависи како видимо садашњост односно куда ћемо се упутити у будућности. Садашњости нема без тумачења прошлости.

Историја постоји као „као наука“ и „као памћење“, а „памћење служи егзистенцијалним потребама заједнице, за које садашњост прошлога представља одсудан део њиховог колективног бића“. Прошлост и историја нису исто и у стању су латентне напетости. У односу на прошлост треба разликовати и „слику прошлости“ (памћење) и историја као научна реконструкција прошлости. За колективна сећања неопходна је редукције сложености прошлости и упорно понављање. Моћ слика прошлости и „сећања“ је толико велика да се њима тешко могу супротставити емприријски и научно установљени прикази.

Пјер Нора разликује „колективно памћење“ (слика прошлости) и „историјско памћење“ (резултат научног истраживања). Енглески историчар Џон Харалд Плумб пише о „Смрти прошлости“: „Ништа није на тако коруптиван начин коришћено као што је то чињено са концептима прошлости. Будућност историје и историчара настојаће да историју човечанства очисти од тих погрешних интерпретација једне сврсисходне прошлости. Смрт прошлости може да има смисла док историја цвета.“^[9]

            Концепт наратива нас доводи ближе до тога како актери доносе одлуке. Оно што је овде важно нарочито када су политички одлучиоци у питању јесте да свако треба да буде свестан утицаја тих наратива на садашњост (и будућност) или да покушају да прилагоде наратив вишим циљевима или да поправе или промене конкретан наратив како би он на бољи начин био повезан са њиховом визијом будућности. Стога, ови аутори сматрају да и сам национални идентитет није дат већ је пре социјални конструкт, и важни актери ће реконструисати прошлост како дебатују о будућности, и како се понашају спрам будућности они ће вероватније мењати прошлост.

            Вратимо се назад на важне митове. Како каже Ђерић^[10] „суштина везе између колективног идентитета и мита јесте у томе што се у миту чува оно што је најважније за народ, морални концепт и сама истина о њему. Другачије речено, мит је базична нарација једног народа која опстаје упркос протоку времена и променљивости идеологија“. У српском народу се изразито издвајају светосавски и косовски мит, који су у својој суштини истоветни. Како је главни јунак овог нашег рада стратешка култура, онда овај потоњи, дакле мит посвећен војевању, храбрости, подношењу жртве за више циљеве се чини као примеренији. Такође, сматрамо да је на овом месту важно да се присетимо и и Ничеове тврдње да „није оно што људи заједнички памте то што их чини народом, већ оно што заједнички одлуче да забораве“.

Његову историјску основу чини битка која се одиграла на Газиместану, 1389. године између две бројчано неравноправне војске: Турака са једне стране, предвођена султаном Муратом и Срба, које је предводио кнез Лазар Хребељановић. Иако је исход битке историјски контроверзан, прича, наратив о њој је и данас жив и по нашем мишљењу веома утицајан.

            По­зна­то је да је Ко­сов­ски мит на­ста­јао ве­ко­ви­ма, не­го­ван и чу­ван у кри­лу Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве. Ко­сов­ски култ по­чи­ње го­ди­ну-две по­сле Ко­сов­ске бит­ке; уте­ме­љу­је га па­три­јарх Да­ни­ло III, а до­вр­ша­ва Де­спот Сте­фан Ла­за­ре­вић. Затим до­ла­зе пе­сме ко­сов­ског ци­клу­са[11], које су ду­бо­ко про­же­те хри­шћан­ским ду­хом и етосом, што се те­шко мо­же об­ја­сни­ти са­мо ти­ме што их је ства­рао ге­ни­јал­ни пе­сник – на­род. Ако се зна да су оне углав­ном на­ста­ја­ле „око цр­ка­ва и ма­на­сти­ра“[12], он­да ће пре од­го­вор би­ти да су српске епске песме испевали мо­на­си а на­род их при­хва­тао и чу­вао.

             Култ о Ла­за­ру на­стао је у ви­со­ко­о­бра­зо­ва­ним цр­кве­ним кру­го­ви­ма, у XIV ве­ку, и раз­ви­јао се све до XIX ве­ка. У пр­вим де­це­ни­ја­ма по­сле Ко­сов­ске бит­ке кнез Ла­зар је у на­род­ним пе­сма­ма пред­ста­вљан као ве­ли­ко­му­че­ник за ве­ру хри­шћан­ску, ко­ји се све­сно жр­твовао ра­ди сво­јих сународника, али и ра­ди свих бу­ду­ћих по­ко­ле­ња Ср­ба. Вој­нич­ки „по­раз“ на Косову обично се ту­ма­чи Бож­јом ка­зном због срп­ских гре­хо­ва и неслоге.[13]

            Мит о Ми­ло­шу Обилићу на­ла­зи се у срп­ском на­род­ном пре­да­њу тек од дру­ге по­ло­ви­не XVII ве­ка. То­ком XVIII ве­ка Кар­ло­вач­ка ми­тро­по­ли­ја има пре­су­дан ути­цај на ши­ре­ње и да­љи раз­вој Ко­сов­ског мита, ко­ри­сте­ћи га „у фор­ми­ра­њу и раз­ви­ја­њу срп­ске на­ци­о­нал­не све­сти, као и иде­ја о вас­по­ста­вља­њу пра­ва срп­ског на­ро­да на не­за­ви­сну др­жа­ву. Ко­сов­ска ле­ген­да је та­ко пре­ра­сла у ко­сов­ску иде­о­ло­ги­ју“.[14] Ми­о­драг По­по­вић ис­ти­че да је Ко­сов­ски за­вет у то­ку XIX ве­ка на­ро­чи­то по­пу­ла­ран ме­ђу гра­ни­ча­ри­ма, као и да за­у­зи­ма сре­ди­шње ме­сто у ду­хов­ном жи­во­ту срп­ске ин­те­ли­ген­ци­је, код по­ли­ти­ча­ра, офи­ци­ра, на­уч­ни­ка, про­фе­со­ра, умет­ни­ка, све­ште­ни­ка, ле­ка­ра, за­на­тли­ја, а на­ро­чи­то код тр­го­ва­ца и ђа­ка. У осло­бо­ди­лач­ким ра­то­ви­ма во­ђе­ним у XIX и пр­вим де­це­ни­ја­ма XX ве­ка, Ко­сов­ски мит и под­виг Ми­ло­ша Оби­ли­ћа по­ста­ју сре­ди­ште у на­ци­о­нал­ној иде­о­ло­ги­ји, а умет­нич­ки нај­сна­жни­је су ова­пло­ће­ни у Ње­го­ше­вом „Гор­ском ви­јен­цу“.

Срж косовског мита садржана је у епској песми Пропаст царства српскога:„Сама књига цару бесједила: /„Царе Лазо, честито кољено! /„Коме ћеш се приволети царству?/ „Или волиш царству небескоме /“Или волиш царству земаљскоме? /“Ако волиш царству земаљскоме: /“Седлај коње, притежи колане, /“Витезови сабље припасујте, /“Па у Турке јуриш учините, /“Сва ће турска изгинути војска; /“Ако л’ волиш царству небескоме: /“А ти сакрој на Косову цркву, /“Не води јој темељ од мермера, /“Већ од чисте свиле и скерлета, /“Па причести и нареди војску; /“Сва ће твоја изгинути војска, /“Ти ћеш, кнеже, с њоме погинути.“ /А кад царе саслушао рјечи, /Мисли царе мисли свакојаке: /“Мили Боже, што ћу и како ћу? /“Коме ћу се привољети царству! /“Да или ћу царству небескоме? /“Да или ћу царству земаљскоме? /“Ако ћу се привољети царству, /“Привољети царству земаљскоме, /“Земаљско је за малена царство, /“А небеско увјек и до вјека“. /Цар вољеде царству небескоме /А него ли царству земаљскоме.“

Суштина Косовског мита, односно Косовског завета је опредељење за Царство небеско. Ту тешку дилему да изабере између царства земаљског и Царства небеског, кнез Лазар разрешава тако што се опредељује за Царство небеско. Још једном се потврђује и великом жртвом запечаћује Светосавски завет и опредељење и дефинитивно утемељује и трасира српски национални пут и циљ.

            Шта значи опредељење за Царство небеско?  Колико је данас оних који су свесни његовог значаја и значења а који себе прибрајају српском роду и Косовски завет доживљавају као угаони камен свог идентитета? Морамо признати – веома мало. А подсетимо се како наш савременик, блаженопочивши патријарх српски Павле, који је већ изображен као светитељ на фресци у капели на Војномедицинској академији у Београну, тумачи шта је Царство небеско: „При­во­ле­ти се Цар­ству не­бе­ском, шта би мо­гло дру­го зна­чи­ти не­го усво­ји­ти еван­ђе­о­ски циљ жи­во­та и ње­го­во оства­ре­ње еван­ђе­о­ским пу­тем и сред­стви­ма? Ка­ко би то мо­гло да зна­чи по­зи­ва­ње на осве­ту, рас­пи­ри­ва­ње мр­жње, не­тр­пе­љи­во­сти, не­чо­веч­но­сти? При­пи­си­ва­но ми је да сам по­ред дру­гих раз­би­јао Ју­го­сла­ви­ју ра­ди оства­ре­ња ве­ли­ке Ср­би­је. А ја и да­нас ка­жем кад би осни­ва­ње на­ше не­за­ви­сне др­жа­ве и ње­но одр­жа­ва­ње и на­пре­дак би­ли мо­гу­ћи по це­ну са­мо јед­ног Ја­дов­на и са­мо јед­ног Ја­се­нов­ца, ја бих пре при­стао да не­ста­не не са­мо ве­ли­ка не­го и ма­ла Ср­би­ја и сви Ср­би за­јед­но са мном, не­го што бих при­стао на не­људ­ско и не­чо­веч­но. Ето, то за ме­не зна­чи Ко­сов­ски за­вет, опре­де­ље­ње за Цар­ство не­бе­ско“.^[15]

За хришћане опредељење за Царство небеско нема алтернативу. Нема дилеме ни око тога да то опредељење не пита за цену – то је по сваку цену, и највећу. Међутим, као проблем видимо оне речи из поменуте песме: „Сва ће твоја изгинути војска, /“Ти ћеш, кнеже, с њоме погинути.“ Зашто? Зато што нам се чини да је услед губитка духовне димензије (дубине) – свести и веровања у пуноћу опредељења за Царство небеско, код већине Срба као зветно косовско опредељење остало само да зарад Завета треба погинути. А знамо да се Царство небеско не осваја само жртвовањем живота и да не треба увек само гинути за Косово и у име Косова. Зар понекад није далеко теже истрпети зарад Царства небеског од часно погинути.

Разумевање Косовског мита

            Из Ко­сов­ског мита, без сум­ње, не про­из­ла­зи пот­пу­но не­ги­ра­ње ра­та, ни­ти се одо­бра­ва агре­сив­ни осва­јач­ки рат, већ се бла­го­си­ља и сма­тра за част ис­кљу­чи­во од­брам­бе­ни рат – би­ло да је реч о од­бра­ни ве­ре, на­ро­да, на­ци­је, отаџби­не. У Ко­сов­ском за­ве­ту не­ма прет­њи ни­ти угро­жа­ва­ња би­ло ко­га. У осно­ви су му на­ци­о­нал­на част и до­сто­јан­ство, или ка­ко би бо­го­сло­ви ре­кли: бо­го­чо­ве­чан­ска част и до­сто­јан­ство оних ко­ји су, по­стра­дав­ши ду­хом, над­ви­си­ли осва­ја­ча, а не не­ка­кав осва­јач­ки на­гон. Ако би­смо си­лу тог ду­ха по­ку­ша­ли услов­но из­ра­зи­ти ме­ра­ма ма­те­ри­јал­них ве­ли­чи­на, она би би­ла ве­ћа од про­тив­ни­ка нај­ма­ње оно­ли­ко пу­та ко­ли­ко је он био ја­чи у оруж­ју и вој­ни­ци­ма.

            Ко­сов­ски за­вет не зна­чи да се у су­ко­бу две раз­ли­чи­те нор­ме, две вред­но­сти раз­ли­чи­тог ни­воа – хри­шћан­ског „Не убиј“ и оба­ве­зе да се уче­ству­је у ра­ту, за­рад од­бра­не на­ро­да, на­ци­је или отаџ­би­не – ин­ди­ви­ду­ал­но ста­вља ис­пред за­јед­ни­це и од­би­ја уче­шће у ра­ту у име ап­стракт­ног хри­шћан­ског па­ци­фи­зма. Ла­за­ре­во про­кли­ња­ње: „Ко је Ср­бин и срп­ско­га ро­да, и од срп­ске кр­ви и ко­ле­на, а не до­шо на бој на Ко­со­во, не имао од ср­ца по­ро­да, ни му­шко­га ни де­во­јач­ко­га! Од ру­ке му ни­шта не ро­ди­ло, руј­но ви­но ни ше­ни­ца бе­ли­ца! Рђом ка­по док му је ко­ле­на!“ – ду­бо­ко је уко­ре­ње­но у ду­ши срп­ско­га на­ро­да, као нај­ве­ће про­клет­ство за оне ко­ји из­бе­га­ва­ју уче­шће у ра­ту. Бу­ду­ћи да је ов­де реч о на­род­ном од­брам­бе­ном ра­ту, ни то не мо­же да по­слу­жи као ар­гу­мент за оп­ту­жи­ва­ње Ср­ба да су агре­си­ван рат­нич­ки на­род.

            Стра­да­ње на Ко­со­ву по­љу 1389. го­ди­не, мо­ти­ви­са­но је и ру­ко­во­ђе­но крај­њим хри­шћан­ским ци­љем, како владика Николај тумачи: „Ту је потпуно јединство мотива и циља борбе, и потпуна решеност на смрт. Борба је за „царство небесно“, а не за државу, за народ, или за кнеза, или за ма шта земаљско и пролазно. Борба је за „крст часни“, символ царства Христовога: И честити кнез, и војводе велике и мале, и сви табори њихови, крећу на Косово с одлучном вољом да жртвују своје животе за царство небесно, „за крст часни и вјеру хришћанску“, „за лијепо име Исусово“.“ Циљ – „Цар­ство не­бе­ско“ ни­је ни­ка­кав по­себ­ни циљ: на­ци­о­нал­ни, др­жав­ни ни­ти вер­ски, већ оп­ште­људ­ски, све­чо­ве­чан­ски. Ради се о вред­но­стима нај­ви­шег ре­да: жи­вот веч­ни у ми­ру и ра­до­сти, љу­бав, сло­бо­да, до­сто­јан­ство, прав­да, част, што у пот­пу­но­сти над­ра­ста гра­ни­це по­је­ди­нач­ног и „на­ци­о­нал­ног ми­та“.

На важност Косовског мита указивали су, као што је наведено, многи аутори који се, међутим, веома разликују у начину на који се гледа, тумачи, самерава његов утицај. Како наводи Ђерић, „поједине српске приче о колективном самопоимању карактерише сводљивост на косовски мит или потпуно поистовећење националног идентитета и косовског мита“^[16].

Дворниковић на овај мит гледа као на феномен који нема једнозначан карактер и сматра да су „његове функције у најмањем читљиве и као верске и као психолошке… религија и психологија самоодржања нашле су се приљубљене једна уз другу… тај култ је требало да духовно премости столећа празнине у националном и државном континуитету…“^[17]

Душан Бандић^[18] Косовски мит тумачи кроз жртву цара Лазара и читавог народа, као жртву за спас своје вере и свога идентитета. Чоловић^[19] пак сматра да је „мит о Косовској битци испричан као мит о једном моделу, о једном сценарију који, пошто је једанпут реализован, наставља да се реализује и да се стално отеловљује. Главни јунаци косовског мита нису ни Милош Обилић ни кнез Лазар, нити ма која личност позната из епске поезије, него је то српски народ, односно српска нација. То је јунак који се никада не мења, који има свој богомдани идентитет, своје име, свој карактер, своју веру, свој језик и своју културу. Све је то увек исто и непроменљиво и такав је каквим га је Бог створио – он је рођен на Косову, умире на Косову, његово срце је Косово – отприлике покушавам да дам резиме садржаја косовског мита. И, наравно, тај народ, тај главни јунак увек ради исто – ратује са непријатељима, убија и страда. Дакле жртвује се и свети, само се околности мењају, околности у којима се после освајања и победа појављују искушења и порази…“.

Цена косовског завета током XX века

Од стратешке културе која своје темеље гради на наративу о Косовском миту, који велича нематеријалне вредности, храброст, жртвовање да би се остварили идеали, може се очекивати да се у пракси, приликом неког војног сукоба покаже веома скупом, односно да цена коју је народ спреман да плати за једно такво опредељење буде неочекивано висока и у имовини и у људским животима (како војника тако и цивила). Наиме ми смо склони да верујемо да је народ коме је овако устројен мит водиља за разликовање доброг од лошег поступка, у остварењу тих својих циљева нужно спреман да поднесе велике жртве. Ову тезу поткрепићемо великим бројем погинулих које су Срби као народ имали у ратовима вођеним на овим просторима. Како за грађански рат (ратове) током деведесетих озбиљних, довољно прецизних процена још увек нема, а у току рата са НАТО у суштини је број жртава и цивилних и војних зависио само од једне стране, најбољу потврду за нашу хипотезу налазимо у броју погинулих у Првом и Другом светском рату.

Иако је прецизна процена броја жртава у неком сукобу, нарочито у светском рату са великим бројем учесника вођеним на различитим тачкама земаљске кугле, веома тежак и незахвалан посао, данас се у јавности барата са већим бројем истраживања на ту тему. Добијене бројке се прилично разликују али истраживачи се слажу, да је у најмању руку, добро одређен макар оквир у коме се број жртава креће.

Први светски рат

Када је у питању Први светски рат број погинулих становника Србије процентуално много пута превазилази број жртава које су имале већина других учесница. Наиме бројка погинулих иако варира од аутора до аутора увек се креће у оквирима од 16,11%^[20] па до невероватних 28%^[21] погинулих од укупно популације у Србији у то време. Према подацима које наводи Урланис^[22], а које многи аутори често цитирају сматрајући их прилично релевантним, Србија која је тада имала око 4,5 милиона људи, током рата изгубила је око 725000, од којих 275000 војника и 450000 цивила. Уланис овако велики проценат погинулих цивила повезује, осим са ратним дејствима и са недостатком хране и епидемијама.

Колико је то висок проценат видимо и када ове податке упоредимо са подацима које је изнео Вокер^[23], у свом раду у коме је попут нас покушао да пронађе везу између постојеће стратешке културе и губитака које је држава (САД) имала у светским ратовима.

Табела: Проценат погинулих у Првом и Другом светском рату у односу на целокупну популацију

Први светски рат	%	Други светски рат	%
Француска	4,7	Француска	1,3
Велика Британија	2,6	Велика Британија	0,9
Русија	2	СССР	13,5
Немачка	4	Немачка	10,7
САД	0,13	САД	0,3

Други светски рат

Када је Други светски рат у питању до тачних података је још теже доћи јер  већина процена се односи на број погинулих на целој територији СФРЈ, без пребројавања по националностима. Када су у питању Срби износе се једино процене о броју страдалих цивила на територији Хрватске и Босне и Херцеговине, под злочинима које су спровели Усташке јединице Независне државе Хрватске (НДХ). Иако и ове бројке  веома варирају и крећу се од 335.000^[24] па све до милион жртава^[25] бројка око које се већина аутора слаже јесте она коју је изнео Амерички музеј Холокауста^[26] (око 400.000). Како су грађани Србије страдали и од Немаца, Мађара, Бугара, Италијана али и Четника и Партизана, јасно је да је њихов удео и у броју од 1.700.000^[27] страдалих грађана Југославије мора бити значајан^[28].

Колико су ово велике и неочекиване цифре броја страдалих Срба у два светска рата можда најбоље можемо видети уколико их упоредимо са губицима које је имала Бугарска, земља сусед са сличним бројем становника, држава која је у оба светска рата одлучила да се прикључи „силама мрака“.

Табела: Број страдалих грађана Бугарске у оба светска рата

	Укупна популација	Број страдалих цивила		Број страдалих војника	Укупан број страдалих	Проценат страдалих
Први светски рат[29]	5,5 мил.	87,500		100,000	187,500	3.41%
Други светски рат[30]	6,458,000	22,000		3,000	25,000	0.38%

Узимајући изнешене бројке са великим опрезом, нама је овде био циљ да укажемо на још један неочекивани, „ирационални“ податак из историје Србије, који се барем једним својим делом можда може објаснити и стратешком културом устројеном на Косовском миту. За крај намеће нам се једно занимљиво питање: Шта би о нама као народу говорило то да смо учесвовали у светском рату а изгубили као Британци 2,6% становништва у Првом и 0,9% становништва у Другом светском рату?

Косовски завет као кичма српске стратешке културе

„…Идеје које један народ има о себи самоме, о својој историјској судбини, о својим неоствареним идеалима, налазе првобитно израза у народним предањима и легендама, а доцније у делима његових политичара, књижевника па чак и научника. Сви су они на разне начине тумачи народне самосвести и неимари онога што би се могло назвати националном идеологијом…“^[31]

Слободан Јовановић

Да ли има смисла писати о стратешкој култури државе која је једна од најмлађих држава чланица УН, државе која у новијој историји своју државност обнавља тек после Берлинског конгреса 1878. године, државе која је XIX век започела ослобађањем од петовековног ропства под Турцима a провела у великим што унутарњим што спољним сукобљавањима, праћеним огромним жртвама, са сталним смењивањем владајућих династија и честим мењањем својих територијалних граница? И XX век није био ништа мање узбудљив – Балкански ратови, Први светски рат, формирање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Други светски рат, долазак комуниста на власт, распад заједничке државе и велико финале на прагу новог миленијума – војни сукоб са НАТО. Како је наш главни циљ да идентификујемо заједничке и непромењене утицаје на стратешку културу Србије, оно што је постојало у претходним вековима а постоји и данас, сматрамо да има смисла писати о стратешкој култури Србије мада смо свесни колико је то тежак задатак бити.

Неки аутори сматрају да је једна од великих вредности стратешке културе то што је у стању да објасни разна „ирационална понашања“ држава. Под тремином „ирационална“ углавном је подразумевано неочекивано, то јест, са становишта реалистичке теорије у међународним односима, необјашњиво понашање, као што је улазак у војни сукоб са далеко моћнијим и бројнијим противником у коме се победник зна још на самом почетку. У таква понашања можда можемо убројати неколико следећих догађаја: Косовски бој, Први и Други српски устанак, улазак у рат против Аустро-Угарске 1914. године, 27. март 1941. године, улазак у рат са НАТО 1999. године.

С друге стране, потрагу смо усмерили и на евентуално проналажење мита или предања који би био значајан за све ове периоде, како пре шест векова тако и данас, који опстаје у народу и његовим елитама и као такав значајно утиче на доносиоце важних државних одлука. Аутори ових редова тако важну историјску улогу виде у  Косовском миту. Суштина овог мита би била: једино што је право, заиста вредно, и за шта се свим снагама треба борити, и ако је неопходно жртвовати и сопствени живот, јесу духовне и моралне вредности (вера, правда, част, поштење…). Овај мит садржи и ставове да: нападачу (без обзира на његову бројност и снагу) се нужно мора супротставити, материјалне вредности су пролазне, мање вредне а награда за сва почињена добра дела ће свакако једном доћи.

Наравно, тумачења овог мита, као што је већ речено, нису униформна. Док једни  сматрају да се он искључиво односи на религијско поље (вредности), други у њему виде само велики манипулативни потенцијал, а није занемарљив ни број оних који га сматрају потпуно ирелевантним. На наредним странама ћемо покушати да докажемо да је овај мит важан, жив и утицајан, како данас тако и кроз добар део српске историје, и да као такав представља основни елемент српске стратешке културе.

Појаснимо зашто овај мит сматрамо толико утицајним и у данашње време, више од шест стотина година од догађаја на чијим је основама настао.  Наш је став да је мало вероватно да неко ко је рођен и одрастао у Србији барем једном није чуо за Косовски мит, да барем једном није био позван да се угледа на поуке исказане у том миту или, у крајњем случају, да током свог школовања није дошао у додир са уџбеницима који су глорификовали збивања везана за овај период, а њихове актере представљали као хероје. Доказе који говоре у прилог релевантности овог мита  налазимо у његовој честој употреби од стране политичара, уметника (како литерарним тако и сликарским делима) и научних радника, и још важније, у честим позивањем на њега приликом доношења разних политичко безбедносних одлука. И у великом броју одлука у вези са питањима рата и мира које је наша земља (народ) доносила, током XIX и XX века, могу се идентификовати елементи утицаја овога мита.

У Првом балканском рату (1912.) пораз у Косовском боју је коначно „освећен“. Срби су „ослободили“ Косово и ударили тачку на понижења која су тако дуго осећали због тога што је оно било у рукама Турака и Албанаца. Кад је српска војска умарширала на Косово, неписмени војници су падали на колена и љубили земљу.

Две године касније (1914.), опет на Видовдан, Гаврило Принцип је убио надвојводу Франца Фердинанда што је означило почетак  Првог светског рата. Поново су косовски јунаци послужили као модел новим генерацијама бораца за слободу. Г. Принцип и већина чланова групе „Млада Босна“ били су инспирисани делима Милоша Обилића и тако су дословно превели косовски мит у дело:^[32] „Видовдан… ме је мотивисао“ рекао је Недељко Чабриновић, један од саучесника у атентату.^[33]

Када је крајем 1915. године српска војска отпочела повлачење, Милета Продановић је записао: „Упозорио сам све на оно што нам се десило у прошлости, да је наше царство нестало на Косову 1389. године зато што није било довољно јединства међу вођама као и због тога што су војници напуштали своје чете и враћали се својим кућама, изазови су били исти као и ови пред којима се ми сада налазимо… боље је умрети као поштен човек, лојални Србин, него живети као издајник, када је част у питању а живот угрожен…  ми би требало да, као Милош Обилић, погинемо у одбрани своје части…“^[34]

У марту 1941. године „дух Косова“ је идеолошки обликовао војни удар против Југословенске владе која је устукнула пред Хитлеровим претњама и приступила Тројном пакту. Као непоколебљиви противник потписивања пакта, патријарх Гаврило (Дожић) је у удару видео чин заснован на косовској етици. Он је преко радија поручио: „Пред нашу нацију у ове дане судба је поново била ставила питање коме ће се приволети царству? Јутрос у зору на то питање дат је одговор: приволели смо се Царству Небеском, то јест царству Божије истине и правде, народне слоге и слободе. Тај вечити идеал ношен је у срцима свих правих Срба и Српкиња, чуван и разгореван у светилиштима наших православних храмова и исписан на нашим народним крсташима барјацима, ју­трос је осва­нуо чист и све­тао као сун­це, очи­шћен и опран од пра­ши­не на­ве­ја­не на њ, и од сва­ке мр­ље…

Про­ви­ђе­ње нас је упра­ви­ло на пра­ви пут ко­ји је Све­ти Са­ва дав­но и дав­но ука­зао срп­ском на­ро­ду. Бог прав­де ко­ји нас је до са­да чу­вао од пр­о­па­сти, чуо је глас и мо­ли­тве на­ше и по­но­во нас је спа­сао од стран­пу­ти­ца и скре­та­ња са на­шег не­про­мен­љи­вог исто­риј­ског пу­та…

Ако је жи­ве­ти, да жи­ви­мо у све­ти­њи и сло­бо­ди; ако ли је мре­ти, да уми­ре­мо за све­ти­њу и сло­бо­ду као и мно­го ми­ли­о­на пре­да­ка на­ших.По­бо­жни и сло­жни, сви као је­дан чо­век, вр­ши­мо сво­ју ду­жност ис­пу­ње­ну љу­ба­вљу је­дан пре­ма дру­го­ме, као и пре­ма на­шој бра­ћи дру­ге ве­ре…“[35]

Ова­кав поступак срп­ског па­три­јар­ха, про­­та Ми­лан Д. Сми­ља­нић упо­ре­ђу­је са по­ступ­ци­ма Ла­за­ра пред Ко­сов­ску бит­ку, вла­ди­ке Да­ни­ла у Ње­го­ше­вом „Гор­ском ви­јен­цу“ пред ис­тра­гу по­ту­ри­ца, про­те Ата­на­си­ја бу­ко­вич­ког, ко­ји је 1804. го­ди­не био уз Ка­ра­ђор­ђа, ар­хи­ман­дри­та Ме­лен­ти­ја Па­вло­ви­ћа ко­ји је на Цве­ти 1815. го­ди­не био са Ми­ло­шем Обре­но­ви­ћем, као и чи­ном Жи­ки­це Јо­ва­но­ви­ћа Шпан­ца и Сте­ва­на Фи­ли­по­ви­ћа.[36] Као по пра­ви­лу се Ко­сов­ски мит на тај на­чин раз­у­ме у пе­ри­о­ди­ци Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве по­сле Дру­гог свет­ског ра­та, у на­пи­си­ма ко­ји се ре­дов­но по­ја­вљу­ју по­во­дом Ви­дов­да­на. До­ду­ше, по­не­кад на­и­ла­зи­мо на ука­зи­ва­ње да Ко­сов­ски за­вет ни­је са­мо рат­нич­ки по­клич, да ни­је ко­сов­ско опре­де­ље­ње са­мо рат­нич­ки дух на­шег на­ро­да ко­ји се ма­ни­фе­сто­вао у рат­ним по­кли­чи­ма, у зве­ке­ту и гру­ва­њу оруж­ја, у осло­бо­ди­лач­ким по­хо­ди­ма, већ да је и не­што дру­го: од­бра­на пра­ва и до­сто­јан­ства чо­ве­ко­ва би­ћа и осми­шља­ва­ње чо­ве­ко­ва по­сто­ја­ња на зе­мљи.

Говор који је генерал Симовић одржао 28. марта. 1941. године, приликом дочека у Патријаршији: „Ја могу данас овде да вам кажем искрено, да је поклич кнеза Лазара имао највише утицаја на моју маленкост и на моје сараднике, јер ми је он био први и главни правац у извршењу 27. марта. Он ми је био духовна храна још у младим данима, кад сам био ђак у школи, и он ми је увек остао путоказ у животу. А да не говоримо о војницима и младим официрима који су својим патриотизмом заденули за пас многе моје колеге ђенерале…“^[37]

О чињеници да је Резолуција Коминформа против Југославије обзнањена 28. јуна 1948. године, Милован Ђилас пише: „То се урезало у ум и срца свих нас Срба. Иако нисмо били ни религиозни ни склони мистици, запазили смо готово са извесним сладострашћем, ту подударност датума између старе несреће и садашњих претњи и напада“.^[38]

Велики број важних догађаја који су било датумом било идејом повезани са дешавањима из 1389. године, по нашем мишљењу не може бити случајност и говоре о томе да је управо тај мит постао оруђе за разумевање онога што се српском народу дешава, те нека врста моћног скретничара који одређује којим ће се путем тај исти народ у будућности упутити. Наравно, овде остаје отворено питање да ли је његова честа употреба последица важности које он има за сам народ или је пак његова честа употреба довела да га народ опази важним?

Има много примера и у новије време да су званичници често користили управо овај мит када је било потребно покренути широке народне масе. Навешћемо само неке. Говор Слободана Милошевића на Газиместану 28. јуна 1989. године: „На овом месту у срцу Србије, на Косову Пољу, пре шест векова, пре пуних 600 година, догодила се једна од највећих битака оног доба. Као и све велике догађаје и тај прате многа питања и тајне, он је предмет непрекидног научног истраживања и обичне народне радозналости. Стицајем друштвених околности, овај велики шестогодишњи јубилеј Косовске битке догодио се у години у којој је Србија, после много година, после много деценија, повратила свој државни, национални и духовни интегритет. Није нам, према томе, данас тешко да одговоримо на оно старо питање: са чим ћемо пред Милоша?… Косовска битка садржи у себи још један велики симбол. То је симбол јунаштва. Њему су посвећене песме, игре, литература и историја. Косовско јунаштво већ шест векова инспирише наше стваралаштво, храни наш понос, не да нам да заборавимо да смо једном били војска велика, храбра и поносита, једна од ретких која је у губитку остала непоражена. Шест векова касније, данас, опет смо у биткама, и пред биткама. Оне нису оружане, мада и такве још нису искључене. Али без обзира какве су, битке се не могу добити без одлучности, храбрости и пожртвованости. Без тих добрих особина које су онда давно биле присутне на пољу Косову.“

Војислав Коштуница, 21. фебруар 2008, у говору на митингу против проглашења независности Косова између осталог каже: „Ако се као Срби одрекнемо српства, порекла, Косова, предака и историје, ко смо онда ми? Како нам је име? …Са нама Србима може се пријатељством, али се никад није могло силом. То је нама остало од предака. Ако пристанемо на силу и на страх, свака жртва свих који су стварали Србију је узалудна. Ако пристанемо на овакво насиље, сваку битку коју су наши преци добили, ми ћемо данас изгубити“.^[39] Кад смо већ код, бившег нам премијера ми сматрамо да он никада не би успео да проблематизује „косовско питање“ након проглашења независности (с обзиром на рејтинг његове партије и стање медија у Србији у то време) да то питање није било важно за сам народ односно повезано са његовом стратешком културом.

Вук Јеремић, министар спољних послова, у својству гласноговорника председника Тадића за национална питања, у интервјуу недељнику „Шпигл“^[40] каже да „за српски народ Косово има дубоко историјско и духовно значење. Косово је, на одређени начин, наш Јерусалим…“. Такође и говор поводом 70 година од 27. марта 1941. врви од теза у сличном тону: „Зато је наш историјски избор у том тренутку био не само производ способности наших предака да разликују добро од зла, већ и бескрајне храбрости да изаберу добро, без обзира на последице. Они који 27. март оспоравају као велики датум наше историје верују данас да би Срби далеко мање страдали да су се приклонили Тројном пакту. Одговор на питање да ли је то истина, заувек ће остати у мраку оне историје која се није догодила. Извесно је, међутим, да би – уместо на страни победе, правде и поноса – Други светски рат завршили на страни пораза, злочина и срамоте. Одбацујући уговор са Хитлером, наши преци су учинили избор који нама данас омогућава да се не стидимо, нити да попут неких других, прескачемо године у нашим уџбеницима историје“.

Сматрамо да одговор на питање зашто је овај мит толико омиљен политичарима морамо тражити у његовом јасном, (без потребе за додатним објашњавањем), неупитно позитивном значењу, односно као нечему што је и самом народу веома важно и као такво има велики мобилизујући потенцијал.

Важне карактеристике српске стратешке културе

Како смо на претходним странама, надамо се довољно аргументовано, објаснили важност коју је Косовски мит имао у тренуцима доношења неких важних стратешких безбедносних одлука, надаље ћемо настојати да размотримо и друге важне карактеристикее српске стратешке културе.

Из свега горе наведеног, сасвим је јасно да је Косовски мит имао значајан утицај на српски народ током дужег временског периода. Тај утицај јесте варирао по својој снази и обухватности, али је увек био присутан и чинио барем делић мозаика. Сумирајући све горе наведене примере, као и анализе које су разни аутори спровели на ову тему, али имајући у виду и резултате нашег ранијег истраживања[41], можемо издвојити четири сржна конструкта, односно четири главне вредности који из овог мита проистичу: част, храброст, спремност на жртву зарад нематеријалних циљева и поштење, односно правдољубивост.

Ако анализирамо ситуације у којима се јасно манифестује овако устројена стратешка култура, налазимо да се ту увек ради о потенцијалном (и реализованом) сукобу са „важним другим“. Када погледамо ко је тај други (Отоманско царство, Хабзбургшка монархија, фашистичка Немачка, НАТО), видимо да је за сваку од тих ситуација карактеристично да се ради о борби Давида и Голијата, борби у којој не постоје ни најмање шансе да се неупоредиво бројнији непријатељ и у најлуђем сну војно победи. Ако покушамо да сагледамо заједничке карактеристике за све „ове друге“, долазимо до тога да: сукобу увек претходи непристојна понуда која у последњој реченици увек носи поруку „ако на овај ултиматум не пристанете има да вас нема“; циљ који желе да остваре је јасно неправедан, односно јако се тешко (или никако), чак и од стране неког имагинарног неутралног посматрача, не може преконструисати у поштен, праведан или прихватљив; бројност, опремљеност и војна моћ непријатеља су такви да исход битке ни у најлуђим сновима не доводи у питање. Такође, у складу са размишљањима Семјуела Хантигтона воденицу, важно је нагласити и чињеницу да су ти „важни други“ увек били и друге вере.

Покушај примене конструктивистичке тезе о идентитету би нас вероватно довео до закључка да када не би било тог другог (бројчано надмоћнијег, осиониог, злог), који нас (Србе) опажа као мале, слабе, и кукавице (као оне који би прихватили и у овој мери непристојну понуду) не би било ни нашег идентитета (правдољубиви, храбри и часни). Они, такви какви јесу, нам омогућавају да изградимо или утврдимо слику о себи. Борећи се храбро за праведну ствар,  спреман да за нематеријалне вредности поднесе велике жртве, један мали народ налази начин да се упркос свему покаже већим и бољим од свог противника. Тако он безбрижно улази у битку коју ће на известан начин свакако добити.

Закључак

За крај подсетимо да је стратешка култура, базирана на наративу о Косовском миту, своје лице показивала више пута у историји наше државе – од самог почетка борбе за њено поновно успостављање, почетком XIX века, па све до данашњих дана. Овакву поставку ствари су многи користили, многи њоме манипулисали, а опет, било је много и оних који је нису разумели и борили се или против ње или за њену измену. С друге стране са убеђењем оданости Косовском завету Срби су понекад страдали и када то нису морали и колико нису морали. Ипак, важно је нагласити да заветно опредељење за Царство небеско, осим спасења у духовном смислу садржи и најузвишеније моралне вредности.

Стога, српску стратешку културу, онакву каквом је ми видимо, ипак није потребно а сасвим вероватно и није могуће мењати. Није је потребно мењати јер вредности које су у њу уткане нису нешто што нас нужно тера у сукобе, нису препрека нормалном животу у савременом свету, нису досадне, нису превазиђене и нису само нама својствене. Наш став је да је наша стратешка култура, тако устројена, у ствари, само један велики потенцијал који, уколико се правилно искористи, може бити на добробит и народа, и елита, али и комшија и шире међународне заједнице.

---

[1] Snyder (1977), 8, у Longhurst,  (2000 а), 302.

[2] Gray, Colin S. (1986). Nuclear Strategy and National Style, Hamilton Press.

[3] Longhurst Kerry, (2000 b) према Margaras, V. (2004) Strategic culture: a reliable tool of analysis for EU security developments?, paper presented at European Foreign Policy Conference, London.

[4] Gray, Colin S. 1999. “Strategic Culture as Context: The First Generation of Theory Strikes Back”. Review of International Studies 25: 49-69.

[5] Ermarth, W. Fritz, (2006) Russia’s Strategic Culture: Past, Present, and… in transition? Defense Threat Reduction Agency Advanced Systems and Concepts Office, Comparative Strategic Cultures Curriculum

[6] Buzan, B., Waever, O. and De Wilde, J. (1998) Security – A New Framework for Analysis, Colorado: Lynne Rinner Publishers, Inc.,Boulder.

[7] Конертон Пол, Како друштва памте, Самиздат Б92, Београд, 2002, 10.

[8] Nikolaos Ladis, “Assessing Greek Strategic Thought and Practice: Insights from the StrategicCulture Approach,” Unpublished Doctoral Dissertation, University of Southampton, UK, 2003.

[9] Холм Зундхаусен, Историја Србије од 19. до 21. века, Клио, Београд, 2007, 12.

[10] Ђерић, (2005), 13.

[11] О то­ме ви­ди: Ђ. Три­фу­но­вић, Срп­ски сред­њове­ков­ни спи­си о кне­зу Ла­за­ру и Ко­сов­ском бо­ју; Д. Ка­ле­зић, Ху­ма­ни­зам срп­ског пра­во­сла­вља, 38.

[12] А. Јев­тић, Све­ти Са­ва и ко­сов­ски за­вет, 282.

[13] Ко­сов­ска бит­ка, мит, ле­ген­да и ствар­ност, из­бор тек­сто­ва Р. Пе­ко­вић, 7.

[14] Исто, 8.

[15] По­ли­ти­ка, 2. но­вем­бар1991, 3.

[16] Исто, 13. – Ову тврдњу условили су ставови карактеристични за јавни дискурс деведесетих година XX века, који на известан начин обавезује да се у анализи митских аспеката националног идентификовања крене управо одавде. Неколико ставова Јована Рашковића илустроваће поистовећење о коме је реч: „У косовском миту цјелокупни је духовни и посебно душевни потенцијал једног народа. Зато је истина о косовском миту, која се стално и поново открива, суштина етничког, колективног српског бића… повратак косовском миту повратак је властитој суштини“- Ј. Рашковић, Луда земља, Акваријус, 1990, 214-216.

[17] Према Ђерић, Владимир Дворниковић „Немањићи стари и слутња катастрофе“, у Карактерологија Срба, 200.

[18] Бандић Душан, Царство земаљско и царство небеско, ХХ век, Београд.

[19] Доступно на http://www.danas.org/content/most_kosovo_mit/1620087.html.

[20] Urlanis, Boris (1971). Wars and Population. Moscow.

[21] Бројка од 1.247.435 погинулих је бројка коју је Србија навела на Конференцији мира у Паризу 1919. године.

[22] Urlanis, Boris (1971). Wars and Population. Moscow.

[23] Walker, T. C. , (2007) Strategic Culture and the Origins of the Transatlantic Rift, доступно на:            http://www.allacademic.com/meta/p179520_index.html

[24] Žerjavić Vladimir: Opsesije i megalomanije oko Jasenovca i Bleiburga. Gubici stanovništva Jugoslavije u drugom svjetskom ratu, Globus, Zagreb, 1992

[25] Према усташким извештајима, захваљујући ратним „успесима“ њихових снага, на тлу Хрватске и БиХ убијено је око милион Срба. Хитлеров изасланик у НДХ Херман Нојбархер, опет, тврди да је цифра коју су навели усташке главешине претерана и с тим  у вези пише: „Када усташе тврде да су убили милион православних Срба (укључујући децу, жене и старце), то је по мом мишљењу претеривање. На бази дкумената које сам ја добио, процењујем да је убијено 750.000 незаштићених људи“ – Ристић ???

[26] UNITED STATES HOLOCAUST MEMORIAL MUSEUM, WASHINGTON, D.C извештај је доступан на http://www.ushmm.org/wlc/en/article.php?ModuleId=10005449UNITED

[27] Према званичном извештају објављеном 26. маја 1945. године, демографски губици Југославије у Другом светском рату износили су 1.685.000 људи, да би нешто касније, такође у званичном извештају, та цифра повећана на 1.706.000 жртава.

[28] Видети Bogoljub Kočović Casualties of WWII in Yugoslavia; Biddles of Guilford for Veritas Foundation Press, London, 1985.

[29] Видети Urlanis, Boris  Wars and Population. Moscow, 1971, 85.

[30] Видети Michael Clodfelter. Warfare and Armed Conflicts- A Statistical Reference to Casualty and Other Figures, 1500–2000. 2nd Ed. 2002 ISBN 0-7864-1204-6. 512.

[31] Јовановић Слободан, Културни образац, Стубови Културе, Београд, 2005.

[32] Према Дејзинсу Џуда (1997), 64, 97; Екмечић (1991), 340.

[33] ТрговчевићЉубинка^, The Kosovo Myth in the First World War, доступно на http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/sanu/KOS_MIT.html.

[34] Исто.

[35] М. Смиљанић, „О двадесетогодишњици устанка“, у Весник, Београд, 1961, бр. 282, 3.

[36] М. Смиљанић, „О двадесетогодишњици устанка“, у Весник, Београд, 1961, бр. 282, 3.

[37] Мемоари патријарха српског Гаврила, Париз, 1974 преузето са               http://www.27mart.com/images/File/Memoari%20patrijarha%20Gavrila%20II%20deo.pdf 24. јуна 2010.

[38] Према Дејзинс (2005) – Ђилас (1985), 201.

[39] Преузето са http://www.youtube.com/watch?v=dc4LyFkpVJE.

[40] Преузето са http://www.blic.rs/Vesti/Politika/191677/Jeremic-Kosovo-je-srpski-Jerusalim.

[41] Крстић, 2009.

Извор: Часопис ЗЕНИТ, бр. 12 зима/2012, стр. 144-149.

Напомена: Чланак је објављен у оквиру теме броја под називом: 1912 – 2012. ИЗГУБЉЕНИ ВЕК