Борислав Д. Гроздић: О ПРАШТАЊУ И НЕЗАБОРАВЉАЊУ

                      „Јер се не уздам у лук свој, нити ће ми мач мој помоћи.

Него ћеш нас Ти избавити од непријатеља наших,

и оне који нас мрзе посрамићеш.“

(Пс 43, 6, 7) 

Почаствован позивом уредништва „Српског ратника“, обавезао сам се да у складу са могућностима обрађујем духовну и етичку страну појединих тема које се непосредно или посредно тичу рата и ратовања, са хришћанско-православног аспекта.

Васкршњи, Часни пост почео је 15/2. марта и траје до 2. маја/17. априла 2021. године, а како његова суштина није само у суздржању, већ пре свега у покајању и праштању, па тако и ми почињемо са говором о том важном питању – праштању. Испитивање сложеног, слојевитог феномена хришћанског праштања, односно коме, када, како и шта је православни хришћанин дужан да прашта позивањем на Јеванђеље, далеко би превазилазило оквире предвиђеног простора, зато ћемо се задржати само на Србима добро познатој крилатици: „дужни смо да праштамо али да не заборављамо“. Није ово први и јединствен покушај да се она разматра и засигурно није излишан, непотребан.

Од када је патријарх српски Герман, пред око 50.000 људи, у Јасеновцу, 2. септембра 1984. године, приликом освештања обновљеног храма Светог Јована Крститеља из 18. века, порушеног за време Другог светског рата, изрекао: „Браћо, да праштамо – морамо, али да заборавимо – не смемо!“, та крилатица је небројано пута понављана на српским стратиштима, Јасеновцу, Јајинцима, Шумарицама, Алексинцу, Београду, Новом Саду, Косову и Метохији и многим другим губилиштима по свим српским земљама. Понављају је сви, од политичара, преко свештених лица до обичних људи. Из те дирљиве беседе патријарха Германа упорно се наглашава само та дужност „праштања“ и „незаборава“ као неко универзално решење, као хришћански принцип, а понекад и кад се не зна нешто друго рећи, па ово звучи паметно. Како човек не гледа свет очима, него речима, повезано управо са тим слоганом неки чак препознају и националну карактерну особину – Срби лако праштају.

Оно што је важно и проблематично је што тај слоган изговарају српски званичници на српским стратиштима, тамо где су страдали наши сународници, цивили и заробљеници, где је почињен геноцид над Србима. Многа духовна и етичка питања се отварају у вези са тим позивом да смо „дужни да праштамо али не заборављамо“. Значи ли ово да смо ми православни Срби у обавези да безусловно праштамо свима и за све? Ко може да прашта? Може ли се праштање делегирати да неко у име другог прашта? Када се српски народ позива на праштање чини ли се то по националној основи или верској?

Па покушајмо мало да анализирамо ту поруку. Најпре, ко је дужан да прашта, рецимо за српске жртве у Јасеновцу или било које друге? Преживели? Они који су изгубили своје најмилије? Сви ми остали сународници Срби? Ко? Друго, коме се мора праштати? Усташама џелатима? Њиховим потомцима? Хрватима, Немцима, Шиптарима, Бугарима, Мађарима, Американцима, Енглезима, Французима, Италијанима и да не набрајамо остале чланице НАТО-а? (Смемо ли уопште да изговоримо од кога смо све страдали?) Затим, за шта да праштамо? За мучење, силовање, протеривање, убијање, итд? На крају, шта значи то да смо дужни да не заборављамо? Шта да не заборављамо? Наше жртве, злочинце, њихова зло-дела? Да не заборављамо ко нам је непријатељ и шта и како нам је урадио? Шта да не заборављамо? Оно што нисмо ни знали, што није смело ни да се помиње.

Обавеза праштања

Неспорна је хришћанска дужност да се воли и прашта, Јер ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше (Мт 6, 14-15). У молитви Господњој Оче наш стоји изричит захтев за праштање, када се у обраћању Богу молимо: и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим…

Сама реч „опростити“ потиче од речи „прост“, која се у многим словенским језицима преводи као „слободан“, „ослобођен“, што значи да „опростити“ увреду значи и ослободити се лоших мисли, емоција, прошлости, не злопамтити, не желети освету. Потребно је разликовати увреду и повреду и не би их требало мешати. Уколико би нас неко или нешто повредило – то јест, повредило физички, против наше воље – ми нисмо суизвршилац у повређивању. Филозоф Џон Стјуарт Мил је тврдио да је једина сврха правичне примене силе над било којим чланом цивилизованог друштва, а против његове воље, спречавање да повреди друге. Увреда је нешто друго у односу на повреду. Уколико нас неко или нешто увреди – то јест, изнесе нешто што је за вас увредљиво – ми смо дефинитивно суизвршилац у вређању. Зашто? Зато што смо се увредили. Дакле, за увреду је потребна активна улога онога који је увређен.

Хришћанско становиште јесте да се злу треба противити добрим, мржњи супротставити љубављу, осветољубивости праштањем, јер се зло само тако истински превладава. Праштање, које се тако лако изговара, није уствари нимало лако ни једноставно. Ко има и најмањег искуства са жељом и настојањем да опрости и најмању увреду, нанету штету или учињено зло, уверио се да то често захтева тешку борбу са собом. Осим тога, таквим поступањем и онај који чини зло побуђује се да превлада зло у себи, изнутра, а онда и његово спољашње спровођење у дело. Из тог разлога Хри­стос по­зи­ва на пра­шта­ње, па ће свети ава Јустин (Поповић) с правом писати: „Лако је Бити Христов човек у овоме свету кад нам је Господ дао покајање (и опраштање) као лек за сваки грех…”.

У причи о немилосрдном дужнику (Мт 18, 23-35) Господ показује да сваки човек пред Богом, чији је неизмерни дужник, толико греши да је то неупоредиво са гресима наших ближњих према нама. Бог ће нам по свом бескрајном милосрђу опростити све наше грехе, као што и ми будемо опростили нашим ближњима за увреде нама нанете. У супротном, као што је немилосрдног дужника Господ предао мучитељима „док не врати све што му је дуговао”, Тако ће и отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрешења њихова (Мт 18, 35).

Када апостол Петар пита: Го­спо­де, ко­ли­ко пу­та, ако ми згри­је­ши брат мој, да му опро­стим? До се­дам ли пу­та?, он настоји да великодушно превазиђе старозаветну праведност, коју су јудејски књижевници тумачили тако да се брату, који ти је сагрешио може опростити три пута. Го­спод Исус Христос му од­го­ва­ра: Не ве­лим ти до се­дам пу­та, не­го до се­дам­де­сет пу­та се­дам (Мт 18, 21-22). Ово значи да је потребно опраштати неограничени број пута, увек.

Међутим, у Јеванђељу су установљени услови под којима „ако ти са­гри­је­ши брат твој” може да буде третиран „као незнабожац и цариник”. Ако ти згрјеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три свједока остане свака ријеч. Ако ли њих не послуша кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт 18, 15-17). Апостол Павле у посланици Ефесцима такође позива на праштање: А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама (Еф 4, 32).

(Други део)

Може се праштати само за личне увреде

Познати руски религијски философ Иван Иљин би рекао да је потребно „сушто духовно слепило” па не увидети да је човек позван да опрости само онима који су му нанели личне увреде. Хри­шћа­нин не­ма ни мо­гућ­но­сти ни пра­ва да пра­шта увре­ду ко­ја је на­не­се­на дру­го­ме. Са­мо све­ште­ник мо­же да пра­шта гре­хе они­ма ко­ји се ка­ју: Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу (Мт 16, 19; Јн 20, 23). и то само оне грехе које је покајник исповедио, а не све што је згрешио. Зна се да ни свештеник нема право да безусловно све прашта, јер је Светим канонима Православне Цркве регулисано да за нека сагрешења није довољна исповест, већ у зависности од њихове тежине потребно додато покајање и епитимија (забрана светог причешћа). Вр­хов­ни др­жав­ни ор­ган надлежан је за секуларни вид опраштања да­јући помиловање и ам­не­сти­ју.

Достојевски је дубоко испитао питање праштања и у роману Браћи Карамазови устима Ивана Карамазова прича догађај са неком пензионисаним генералом, који је имао на стотине паса, па кад је један дечак од његових слугу, случајно каменом погодио и повредио ногу омиљеном му псу, генерал је наредио да дечака узму од мајке, ставе у затвор током ноћи, а ујутру приликом поласка у лов, пред окупљеним ловцима, народом и мајком „малога кривца“, која је стајала испред свих, наредио да дете свуку до гола, „оно дрхти“ и да се на дете напујда читав чопор ловачких паса. Пси су дете растргли на парампарчад пред очима мајке. Поставља се питање: може ли мајка за то да опрости генералу? „Не сме она њему опростити! Ако хоће, нека прашта за себе, нека прашта мучитељу за своју неизмерну материнску патњу; али мучење свога растргнутог детета она нема право да опрости, нити сме опростити мучитељу, па баш да му и дете само опрости!“, пише Достојевски. 

Ме­ни ни­ко не да­је за пра­во да пра­штам зло­чин­цу ко­ји скр­на­ви све­ти­ње, угро­жа­ва бес­по­моћ­не и мо­ју отаџби­ну. То се не мо­же пред­ста­вља­ти као хри­шћан­ско пра­шта­ње по­зи­ва­њем на Је­ван­ђе­ље. Шта значи уколико смо опростили личну увреду? Зашто смо дужни да праштамо, наглашавам личне увреде? „Опростити увреду значи угасити у себи њену снагу која чини зло, и не пустити у себе бујицу мржње и зла, али то никако не значи победити злобу и зло у ономе ко је увредио другог“, пише Иван Иљин.

Дакле, увређени је дужан да се бори и избори са собом све док не опрости увреду, која је нанешена само њему лично, и то је граница праштања. Преко тога, односно увреду или повреду нанешену другом, злочин над другим човек нити може, нити има право да прашта. То је једноставно изван надлежности човека као појединца.

Конкретно ко може и има право да прашта злочине Хрвата у Јасеновцу и широм НДХ, Арнаутима за силовања, на живо вађење органа отетим Србима, паљења, отимања, чланицама НАТО за бомбардовање СРЈ и многе ратне злочине итд? „Постоји ли у целом свету биће које би могло и имало права опростити?“, пита Фјодор Достојевски. Нема, нико од људи, ни српске народне вође, ни духовни поглавари, немају права да у име других праштају. Једино Бог може да опрости. Према томе, они који бланко позивају на „праштање и не заборављање“ неодговорно узурпирају права која немају. То раде за хиљаде, десетине и стотине хиљада убијених, а видели бисмо како би опростили личну увређеност или повреду, длаку са сопствене главе или свог детета, унучета. Ни мајка не може да прашта за живот детета изгубљен у дечијим логорима у Јасеновцу, може да се бори да опрости само своју бол али не и детиње патње и смрт.

По правилу се чини супротно, спремни смо да опростимо све друго пре него личну увреду. У правцу мисаоног тока И. Иљина основано истиче архиепископ Аверкије (Таушев): „Неко може да буде и безбожник и богохулник, све је то ништавно уколико мене лично не додирује. Неко може да буде и лопов, и пљачкаш, и убица – само нека мене не узнемирава. Неко може да буде ма какав подлац, али ако тај подлац мени не чини ништа лоше и, посебно, ако се сетио да ми учини нешто пријатно, он у мојим очима постаје чак и добар човек. Напротив, ако се догоди да и најбољи човек ненамерно и случајно на било који начин повреди наше самољубље, он одмах постаје наш смртни непријатељ. Тако је код нас све изопачено. Наш закон је сада овакав: ко у свему подстиче нашу самоуверену људску гордост, ко угађа нашим страстима, он је добар и он нам је најбољи пријатељ, а онај који нам упути макар и најмању реч прекора, чак и ако се у њој садржи истина која је спасоносна за нас, тај одмах постаје наш непријатељ“.

Шта ми сународници, појединачно, можемо да опростимо за српске жртве, којих од средњег века до данас има толико да када би од њихових лобања наставили зидање Ћеле кулу у Нишу, добили бисмо стуб виши од Монт Евереста? Можемо само личну бол, жалост за страдалим сународницима, а никако не све њихове патње и њихове животе.

Ово се без разлике односи и на жртаве од Срба, принцип је исти, универзалан.

Незаборављање

Ми Срби заборављамо, заборављамо, уосталом живимо у времену намерног, свесног заборављања. Да не заборављамо своје жртве не бисмо толико стално изнова страдали. То је духовни и морални закон. Међутим, још горе од тога што немамо шта да заборавимо, јер у највећем мери не знамо наше жртве. Нисмо први који основано постављамо питање: може ли се опростити ако се не заборави? Јасно је да ако се учињену нам неправду или зло заборавимо, опроштај није ни потребан. Али ако сам опростио онда сам и заборавио, јер како се опростило а злочињење памти? „Непамћење зла јесте знак правог покајања“, каже свети Јован Лествучник у Лествици. Биће да истински опроштај подразумева и заборав!

Дакле, опростити подразумева и заборавити, значи избрисати из сећања, у смислу да нећемо другу особу константно подсећати на прошлост и да ћемо изнутра бити мирни и без негативних емоција према њој због увреде коју нама је нанела. Међутим, не требамо заборавити само како бисмо се заштитили од исте повреде неког следећег пута, уколико је можемо спречити. Дакле, не заборавити значи не дозволити себи наивност. А није ли прворазредна наивност кад се носе тренерке или мајице на којима пише USA или је насликана застава агресора.

Упорно понављање „дужни смо да праштамо али да не заборављамо“ може да значи олако разметање нашим жртвама. Ко год би заустио да изрекне ову крилатицу морао би обавезно да најпре замисли између тих хиљаде, десетине па и стотине хиљада жртава да је само један од његових најмилијих, син, унук, мајка, сестра. Зар ту поруку, која лепо звучи, великодушно, хришћански, која нас понајвише збуњује и паралише, наши непријатељи не могу разумевати као: „убијајте нас, ми ћемо вам опростити, само вам баш нећемо и заборавити“?

Зашто нашим ратним непријатељима са места где смо највише страдали, уместо „дужни смо да праштамо а не заборављамо“, не би слали поруке: сваки пилот НАТО-а, који се подигао да бомбардује и контаминира нашу земљу нуклераним отпадом, убија нашу децу, уништава наше породице, себе је изложио као мету и одговараће кад тад. Неко може да постави питање да ли је то хришћански? Када смо у рату не стојимо скрштених руку и само понављамо: „није наше да се светимо, Божија је освета, Господ ће им вратити…“ То није освета, ми смо дужни да се супротстављамо агресији. Уместо такве свести о непријатељу, уместо одлучног и срчаног супротстављања, ми смо деведесетих година, у немоћи, лудачки носили мајице са метама на грудима. Још ненормалније смо после оружаних сукоба гледали на „дирљив“ сусрет агресора, пилота „невидљивог“ Дејл Зелка и ПВО официра хероја Золтана Данија, онога који га је погодио.

Дакле, уколико смо опростили личне увреде, то не значи да је зло побеђено, да је оно апсолутно ишчезло, нестало? Личним праштањем се не исцрпљује супротстављaње злу. Пра­шта­ње је само пр­ви услов бор­бе про­тив зла, али не и крај и по­бе­да. Па да ли је против насиља и неправде довољно само праштати личне увреде? „После праштања остаје отворено и нерешено питање: шта чинити са оним ко је увредио, не као са човеком који ме је увредио и коме ћу се ја због тога осветити или „дати одмазду“, већ као са насилником који се није поправио нити покајао. Јер биће злочинца није проблем само за пострадалог, и не само зато што није успео да опрости – то је проблем за све, значи и за оног ко је пострадао, али не као пострадалог и оног ко није пострадао, већ као за члана друштвене заједнице који је позван на друштвено самоваспитање и на организовано борбу са злом“, тврди Иљин. Његош је изрекао дубоку истину: „ Вук на овцу своје право има, ка тирјанин на слаба човјека. ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к’ познанију права, то је људска дужност најсветија.“

У Јеванђељу по Луки Господ истиче обавезу праштања, неограничени број пута али и то да се онај који ти је сагрешио покаје и тражи опроштај: А ако ти са­гри­је­ши брат твој, по­ка­рај га; па ако се по­ка­је, опро­сти му. И ако ти седам пута на дан сагријеши, и седам пута обрати се теби и рече: кајем се, опрости му (Лк 17, 3-4). Да је покајање и молба за опрошај услов праштања по правилу пренабрегава. Увре­ђе­ни мо­же, и ду­жан је да опро­сти, небројано пута, али само уко­ли­ко се онај ко­ји га је увре­дио по­ка­је и толико пута тражи опроштај. Заиста, има ли смисла бескрајно праштати ономе који се не каје и увек вас изнова вређа? Да не говоримо о томе да се усташе и њихови следбеници, Шиптари и други српски џелати, не само не кају, него и диче својим злоделима над Србима.

Покајање као претпоставка за праштање нема само духовну и душевну димензију неко и материјалну. Покајани цариник Закхеј каже Господу: ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко (Лк 19, 8). Зашто се за почетак у циљу покајања, праштања и помирења Срба и Хрвата не врати земља са које су истребљени и протерани Срби? Можемо и без коришћења силе, у оквиру данас легалних могућности, да покажемо нашим непријатељима да нећемо одустати од нашег права на свете српске земље и да је њихов злочин узалудан. Овде није у питању никакав формални опроштај после кога неће уследити ништа осим испразног подилажења непокајаним злочинцима и срамоте. Уместо тога, учинимо колико можемо да поништимо сам смисао овог злочина – нестанак Срба са ових простора.

Браћо Срби, вратимо се на своја вековна огњишта, на окупиране српске земље Банију, Кордун, Лику, Далмацију и Славонију!

Извор: Часопис „Српски ратник“ бр. 8 април/2021. и бр. 9 јун/2021. године

Фотографија: Усташе се сликају поред закланих Срба – IN4S