Стевица С. Карапанџин: РАЗВОЈ ВЕРСКИХ СЛУЖБИ САВРЕМЕНИХ ВОЈСКИ
Поред чињенице да оружане снаге Сједињених Америчких Држава и Канаде имају војне свештенике, њихово присуство констатовано је и у највећем броју европских земаља: Руска Федерација, Грчка, Румунија, Немачка, Велика Британија, Хрватска, Пољска, Словачка, Чешка, Босна и Херцеговина, Италија, Мађарска, Аустрија, Шведска, Норвешка, Финска, Холандија, Естонија, Литванија, Украјина, Белгија итд.[1]
У наведеним земљама, када је реч о остваривању слободе вероисповести и организације верске службе у војсци, уочене су одређене заједничке карактеристике: циљ постојања свештеничке службе јесте задовољавање верских потреба и допринос духовном и моралном васпитању припадника, а задатак војних свештеника јесте брига о духовном и етичком васпитању; све наведене државе (осим Велике Британије и Грчке) у уставу имају клаузулу којом је црква одвојена од државе; слобода вероисповести је загарантована и у војсци постоје војни свештеници за вероисповести којима припада већински народ; војнисвештеници су у статусу професионалних војних лица – официра са обавезним високим образовањем, потчињени су командантима, а канонски одговорни својој цркви, односно верској заједници; богослужења се врше у верским објектима у касарнама; у већини земаља у руководећем органу верске службе постоје и свештеници мањинских вероисповести; свим припадницима мањинских вероисповести загарантовани су верска права и слободе.
Све поменуте верске службе, када је статус војних свештеника у питању, имају одређене специфичности, од којих се издвајају: неборбени статус, што подразумева забрану ношења и коришћења оружја; ословљавање по чину који имају у својој цркви, односно верској заједници; забрана командовања; право на вршење богослужења и верских обреда искључиво у складу са аутономним прописима цркве, односно верске заједнице којој припадају; директна потчињеност команданту и то у статусу саветника; забрана изношења чињеница до којих долазе путем исповести итд.
У прилог томе занимљиво је направити осврт на чињеницу да је доктринарним документима Оружаних снага Сједињених Америчких Држава којима су уређена питања верске службе, па и учешће војних свештеника у здруженим операцијама, између осталог, прописано и на којим се све задацима током извођења операција они не могу ангажовати. Посебно се наглашава да не смеју испољавати утицај на намере (intentions) команданата у операцијама.[2] Поред тога, не сме се ни под каквим условима правити компромис у вези са неборбеним статусом који имају, што значи да током операција могу бити искључиво неборбени елемент. Војни свештеници се у операцијама не могу ангажовати у обавештајним пословима, као и у припреми и извођењу психолошких операција и у операцијама обмањивања непријатеља. Такође, не смеју предводити преговарачке тимове, нити се ангажовати у избору објеката дејства.
Специфичности римокатоличког модела
За оружане снаге земаља у којима је већинско становништво римокатоличке вероисповести карактеристичан је специфичан модел уређења питања верске службе. Наиме, папа Јован Павле II прописао је 21. априла 1986. године документ којим је на јединствен начин уређено питање војног душебрижништва. У државама које желе да успоставе војно свештенство Ватикан организује Духовно збрињавање војних лица (Spirituali militum curae). Основ за то чини споразум чији је нацрт конципиран на јединственом обрасцу (клишеу) и разликује се само у односу на језик на коме је писан, што зависи од земље са којом се потписује.
У најкраћем, држава која потписује такав споразум у обавези је да, поред кандидата за војне свештенике, у професионалну војну службу прими и једног од великодостојника Римокатоличке цркве у рангу бискупа, и то са чином генерала. Он има титулу војног ординарија, али и статус, права и обавезе дијецезног бискупа. Оружане снаге дужне су да му обезбеде засебну зграду и инфраструктуру, потребан инвентар, помоћно особље и службена возила.
Произилази да је у пракси тај ординаријат по својој величини на нивоу организационе јединице ранга самосталне управе или чак сектора. Најинтересантније је то да споразум оSpirituali militum curae у име Ватикана потписује апостолски нунције (амбасадор, прим. аут.), из чега произилази да он има међународни статус, па га због тога мора ратификовати парламент државе. Споразум о Spirituali militum curae потписан је са Бразилом, Мађарском, Пољском, Италијом, Хрватском, Аустријом, Словачком, Чешком итд.
[1] Данас у Европи војне свештенике немају једино оружане снаге Албаније, Бугарске, Црне Горе и Бивше Југословенске Републике Македоније (од Савезне Републике Југославије призната као Република Македонија). ЕК САД тренутно чини напоре да се верска служба успостави у албанској војсци. Посебно пада у очи то што је у три преостале поменуте државе које немају војно свештенство већинско становништо православне вероисповести, а разлози због којих их немају искључиво су политичке природе.
[2] Religious Affairs in Joint Operations, Joint Publiication 1–05, CHAPTER III THE ROLE OF RELIGIOUS AFFAIRS IN JOINT OPERATIONS, Joint Chiefs of Staff, Washington DC, 2009, page 33.
Извор: Стевица С. Карапанџин, Верска служба у Војсци Србије, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2015, стр. 115-121.
Фото:Војни свештеник у америчкој ратној морнарици
