Стевица С. Карапанџин: РАЗВОЈ ВЕРСКИХ СЛУЖБИ У СРПСКОЈ И ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ВОЈСЦИ

24. 09. 2021. urednik

Разматрање развоја верских служби од посебног је значаја за верску службу у Војсци Србије, што се односи како на српску и југословенску војску из XIX и прве половине XX века, тако и на савремене војске. Сва ранија домаћа и савремена страна искуства нису и не могу бити без утицаја на припрему и извођење операција, па им је стога потребно посветити посебну пажњу.

Кнежевина Србија је још средином XIX века, за време владавине кнеза Милоша и у времену када још није била у потпуности независна, међу првим државама у тадашњој Европи законски уредила питање војних свештеника. Они су постојали у српској и југословенској војсци све до средине XX века и учествовали у свим ратовима који су у то време вођени.

Чињеница је да данас готово у свим савременим армијама постоје војни свештеници и да су верске службе у њима организоване безмало на идентичан начин, као и да се у данашње време одвојеност државе од цркава и верских заједница не може схватати по комунистичком моделу из друге половине XX века. Поред сагледавања могућности и уважавања сопствених потреба, ослонац на домаћу традицију и познавање искустава савремених војски представљају важне услове за успешно и ефикасно организовање верске службе. Угледање на ранија наша и данашња страна искуства пружа помоћ у долажењу до одговора на многа питања и представља путоказе у превазилажењу сложених ситуација, по којима се посебно одликују савремене операције.

РАЗВОЈ ВЕРСКЕ СЛУЖБЕ СРПСКЕ И ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ У XIX И ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА

Од одлуке о дизању Првог српског устанка на Сретење 1804. године, где је у Марићевића јарузи устанике пред Часним крстом на верност и слогу заклео орашачки прота Атанасије, свештеници су у војсци нововековне Србије и Југославије били непрекидно присутни све до 1945. године. Однедавно је у Војсци Србије обновљена верска служба, а у Европи је преостао још само мањи број земаља које у својим оружаним снагама немају војно свештенство.

Процес успостављања верске службе представља један од сегмената реформе система одбране и реорганизације Војске Србије и доприноси томе да она постаје једна од савремених војски. Током већег дела поменутог историјског периода српском војнику је Бог био најважнији савезник и у то време он је био непобедив. Међутим, било је и краћих периода са врло сложеним проблемима у функционисању службе војних свештеника, па чак и са њеном грубом злоупотребом.

Верска служба у војсци Кнежевине (Краљевине Србије)

Верска служба у српској војсци први пут је законски уређена 31. октобра 1839. године, за време владавине кнеза Милоша, доношењем Закона воjеног. Њиме су биле прописане и дисциплинске мере које су предузимане због пропуста учињених по питању верског живота.^[1] Након тога донета су још два закона којима су уређивани место и улога војних свештеника: Закон о устроjенију воjеног штаба стајаће војске од 25. октобра 1862. године и Закон о устројству војске од 3. јануара 1883. године. Другим законом биле су прописане дужности војних свештеника, а свештеничка служба била је дефинисана као помоћна струка. Дакле, била је у истој категорији са ђенералштабном, војносудском, војнотехничком телеграфском, санитетском, административном, железничком и поштанском струком.^[2] Устројством целокупне војске од 24. фебруара 1876. године дефинисано је, између осталог, и место војног епископа. На основу тог устројства министар војни је 28. маја 1876. године донео Пропис о дужностима војних свештеника. Формацијом војске од 31. јануара 1883. године, место војног епископа је укинуто, док су у Штабу команде целокупне војске и штабовима дивизија била одређена формацијска места војних свештеника протојереја, а на нижим нивоима командовања свештеника јереја.

У то време свештеници који су службовали у војсци имали су статус државних чиновника и постављао их је краљ својим указом на предлог министра војног. То је подразумевало принадлежности идентичне онима које су имали официри. Чинови војних свештеника делили су се у две класе, од којих је прва одговарала чину мајора, а друга чину капетана прве класе. Који ће чин војни свештеник добити зависило је од година претходног свештеничког стажа. Међутим, изменама и допунама Закона о устројству војске од 31. марта 1904. године свештеничка струка је укинута, а тиме и звање сталних војних свештеника. Од тада су свештеници у војсци Краљевине Србије били искључиво хонорарни.^[3]Иначе, њихов статус у војсци више пута је мењан. У периодима у којима су третирани као државни чиновници, значи са принадлежностима које су имали и официри, њихов је положај по правилу увек био бољи, док су периоди у којима су имали статус чиновника грађанског реда били обележени бројним организационим и статусним проблемима.^[4]

Правила службе у то време била су основна нормативно-правна документа којима су уређивана питања остваривања слободе вероисповести. У њима се јасно види колико се у војсци придавао значај духовности и верским осећањима. Правилима службе које је прописао краљ Милан I Обреновић 1888. године, у Глави X Извршење судских казни, у опису радњи пред извршење смртне казне стоји: „Кад је војник, подофицир или официр осуђен на смрт, треба му оставити три дана на кајање; а у ванредним околностима бар 3 часа од кад му је пресуда изречена”. У опису поступка одвођења на место извршења казне, каже се: „Апсанџија изводи осуђенога из затвора, а командир оделења води га у кару шиљбока до кола, да га воде на губилиште. Заједно са осуђеним седа на кола свештеник и апсанџија. Свештеник теши осуђенога”.^[5]

Такође, детаљно је био описан начин богослужења недељом и празником и освећења водице у касарни и на логорској просторији, војничке свечаности и црквене параде, као и одлазак војника у храм: „Сваке недеље и празника (кад цео гарнизон није на паради) одређује се из сваке команде по 6 (из чете – батер. – ескадрона) војника за цркву. У цркву војници иду у обичном оделу са припасаним ножевима, односно сабљама – тесацима, – а на опште народне празнике у парадном оделу. Војнике у цркву води официр у празничном оделу са ешарпама ако их је 18 и више; а један подофицир ако их је мање од 18. У логору, командант логора одређује број који ће ићи у цркву. Црква се подиже онако и на оном месту, како и на коме нареди командант логора у споразуму са војн. свештеником. Одело по могућтству као што је горе описано”.

У војсци су прослављане крсне славе и извођени су часови веронауке, а њени припадници остваривали су право на специфичну исхрану у складу са верским опредељењима.^[6] У свим правилима службе тога времена детаљно је описиван поступак освећења заставе јединице, која је сматрана највећом светињом и чувана по цену живота.

УПравилима службе које је прописао краљ Александар I Обреновић 1901. године, први пут је по питању вере разрађена читава једна глава (Глава II Вера и побожност). У њој, између осталог, стоји: „Сваки треба да зна, да је живот уопште подељен на два дела: на привремени овде на земљи и на вечни горе на небу”. Још се каже: „Сем тога, помишљајући на Бога и призивајући га у помоћ у свакој опасности и тегоби и полажући увек надежду на њега, лако ће сваки војник сносити све тегобе земаљског живота.”^[7] Посебно се у наведеној главииздваја реченица: „Бој се Бога, чини право, па се небој никога”. Претпоследњи пасус у Глави II, гласи: „Побожност је дакле основа за частан живот. Она је покретач за потпуно извршење своје дужности”. Ово је занимљиво због везе сасадржајем наредне главе,која носи назив Војнички дух. Наиме, у Глави III описане су војничке врлине које су идентичне са онима које се у савременим војскама уређују прописом познатим под називом кодекс части.

Правилима службе било је уређено и учешће војске у верским обредима, као и питања поста, исповести и понашања у храму.^[8] Поред православних, право на слободу вероисповести остваривали су и припадници војске исламске и јеврејске вероисповести, док припадника војске – римокатолика у то време није било.^[9] У Правилима службе које је прописао краљ Петар I Карађорђевић 1913. године, у одељку 389. стоји: „Војницима мухамеданске и мојсијеве вероисповеди, ако служба дозволи, одобраваће се одлазак у њихове богомоље и ослободиће се од службе у те дане”.^[10]

Поменутим Законом војенимод31. октобра 1839. године, између осталог, били су дефинисани и текст заклетве и начин њеног полагања. За све припаднике војске текст заклетве био је исти, а заклињање је вршио војни свештеник пред заставом јединице. На позив свештеника, сви који су полагали заклетву дизали су десну руку у висини ока (палац, кажипрст и средњи прст врховима су били састављени, а мали и домали прислоњени уз длан), изговарали су текст заклетве, осењивали се крсним знаком и целивали Јеванђеље. Након тога свештеник је држао кратку беседу о значају заклетве, а затим би оверавао спискове „рекрута заклетих на војену службу”. Поред осењивања крсним знаком десном руком, које су чинили војници и подофицири, официри од потпоручника до генерала при заклињању су и стављали леву руку на Јеванђеље. Правилима службе Краљевине Србије било је прописано и полагање заклетве војника исламске^[11] и јеврејске^[12] вероисповести. Српска војска је због тога, поред православних војних свештеника, имала и одређени број војних имама и војних рабина.

Верска служба у Српској војсци током Првог светског рата

Православни српски војник, испуњавајући војнички завет на који га је у Српској војсци пре сто година заклињао војни свештеник, у време Великог рата испуњавао је jеванђелску реченицу: „Ово је заповест моја: да љубите једни друге, као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје”.^[13] При духовном васпитању војника војни свештеници руководили су се, између осталог, и реченицом: „И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити, него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу”.^[14] Испуњавајући их, српски војник је својом жртвом спречавао освајача да загосподари животима ближњих, јер када непријатељ узме ближње у физичко ропство, он их онда може бацити и у духовно ропство.

Протекао је цео један век у покушајима да се Србима из колективног памћења избрише Велики рат, као једна од највећих епопеја у националној историји. Брише се и сазнање да је један од узрока Великог рата био и покушај да се потпуно уништи једна држава и један народ. Према историчару Милошу Ковићу, за Русе Први светски рат „није био њихов” рат јер им је увезена револуција и започела је драматична игра уништења свега светог. Зато је Други светски рат за њих Великая Отечественая Война, рат у коме је Црква благословила одбрану, а идеологија била гурнута у други план.

Са Србима је ствар обрнута. За време Другог светског рата на просторима бивше Југославије дошло је до братоубилачког рата под чијим је окриљем изведен долазак комуниста на власт, при чему ране тог рата још увек нису зацељене. Због тога Срби за Први светски рат могу рећи да је био „њихов” рат. Он је, поред Светог Саве и Симеона и других великана из светородне лозе Немањића, Косовског боја, Карађорђа, Милоша и оба устанка, један од стубова верског и националног идентитета. У том контексту посебно је важно стално изнова наглашавати улогу војних свештеника у Српској војсци током Великог рата.

Краљевина Србија у Великом рату мобилисала је 15% од укупног броја становништва, од тога 30% мушкараца, од којих је 83% било у старосном добу између 18 и 55 година. Таквим напорима није била изложена ниједна друга држава у рату. Укупно је током Великог рата погинуло 580 свештеника Српске цркве. Током мобилизације у септембру 1915. године, када је Војска имала 420.000 бораца, била су 92 војна свештеника. Сваки пук имао је свог војног свештеника. Српска влада је у време напада на Србију 1915. године издала наредбу свим свештеницима да остану на својим парохијама и ту сачекају долазак непријатеља, при чему неки нису поступили по овој наредби и напустили су Србију заједно са војском и владом. Око 500 свештеника је било интернирано, а сви епископи су били принуђени да напусте своје епархије.

У марту 1916. године, због мера штедње многи војни свештеници изгубили су тај статус, при чему су били превођени у санитетско особље. Приликом реорганизације Војске Србије на Крфу, у фебруару 1916. године, број војних свештеника је сведен на 42, док је у марту исте године он утврђен на 106. Укупно је (на основу истраживања др Миљана Милкића) током Великог рата у Српској војсци било ангажовано 239 војних свештеника.

С обзиром на чињеницу да су у војсци непрекидно били присутни још од 1804. године, при чему су им законским путем место и улога били дефинисани 1839. године, они током Великог рата нису имали потешкоћа са схватањем задатака које су им постављале војне власти. Својим ангажовањем значајно су допринели очувању традиционалних националних и верских вредности, те високог морала војника у најтежим ратним приликама.

Још 14. јануара 1888. године успостављено прослављање крсних слава у Војсци, настављено је и током рата. Довољно је само замислити митску сцену у којој српски војник у првим борбеним редовима, у рову пуном воде и у ситуацији када сваког тренутка може погинути, прославља своју крсну славу, свог свеца заштитника. Војницима на таквој голготи секуларни празници нису пружали готово ништа. Али зато је упаљена воштаница и парче војничког таина окретаног од неколицине најближих сабораца и пререзаног од војног свештеника, уз певање тропара, јачало веру у Васкрсење, крепило вољу, будило наду и у исто време остваривало духовну везу са „тамо далеко” у ропству напаћеном породицом. Уз помоћ вере српски војник је и у најтежим тренуцима остваривао толико важну крстолику заједницу: молитву и љубав према Богу и молитвено општење и љубав према ближњем.

Војне заставе у Краљевини Србији, како је већ наглашено, освештавали су војни свештеници, након чега су оне имале статус светиња и чуване су по цену живота. Застави која није била освећена војска није одавала почаст, што, нажалост, данас неки појединци осуђују као ретроградно и назадно, те као израз неравноправности и угрожавања права мањинских вероисповести и атеиста.

Међутим, пажњу је потребно усмерити и на две занимљиве историјске чињенице: једну из Првог и другу из Другог светског рата. Немачки цар Вилхелм захтевао је од маршала Макензена да му донесе макар једну заробљену пуковску заставу Српске војске. Нису у томе успели. Као што је познато, од 51 пуковске заставе сачувано је њих 47. Застава Гвозденог пука је 1921. године, при сахрани краља Петра, заједно са њим спуштена у гроб, док су три током рата највероватније заставници уништили да не би биле заробљене током критичних борбених ситуација. Но најважније је да ниједна није пала у руке непријатеља! У време Краљевине Југославије питању освећења застава није придавана дужна пажња као у Кнежевини, односно Краљевини Србији, а било је и спорних ситуација. Историјска је чињеница да је од 69 пуковских застава Краљевине Југославије током Априлског рата 1941. године сачувана само једна, и то застава 41. пешадијског пука, коју је у мају исте године на Равну Гору донео наредник Божа Перовић. Заробљавањем генерала Михаиловића 13. марта 1946. године у околини Добруна и погибијом Перовића и тој пуковској застави се изгубио сваки траг.^[15]

Занимљиво је да се, на иницијативу митрополита Србије Димитрија, први римокатолички капелани у Српској војсци појављују 1915. године, и то за потребе аустро-угарских заробљеника. Касније, по том моделу, на Солунском фронту, за потребе добровољаца римокатолика, Српска војска је „позајмљивала” капелане од Француза. У августу 1918. године Српска врховна команда покренула је иницијативу да се уведу и римокатолички капелани, чему је претходио долазак једне групе добровољаца из Аустралије, од којих је већина била римокатоличке вере и који су себе сматрали Југословенима.

Током боравка Српске војске на Крфу Србима су додељена на употребу три храма, где су често заједно служили митрополит Србије Димитрије и архиепископ Крфа Севастијан. И данас се на Крфу преноси прича како су после сваке Литургије Срби у храму сетно певали „Тамо далеко”. Ко би се у данашње време затекао тамо при посети веће групе Срба која би ту песму запевала, могао би видети како изгледа грчко предање о Српској војсци.

Становници Крфа су били веома скептични када су чули да на њихово острво, које је бројало око 100.000 становника, долази војска од 150.000 припадника. Међутим, због чињенице да војници нису направили ниједан инцидент, нити је сломљена иједна грана маслине, Крфљани и данас са изузетним пијететом чувају успомену на Србе, која се преноси с колена на колено. То говори о моралу српских војника тога времена. Увек су у предаху борби, где год су се нашли, правили цркве, од разног материјала – прућа, буради, сандука за муницију и сл. – а часове моралног васпитања су им (у мирнијим периодима два пута седмично) држали војни свештеници.

Српски свештеници су, поред оних који су деловали у јединицама српске војске, заједно са српским интелектуалцима из грађанства током Великог рата деловали и у дипломатским мисијама у иностранству, у савезничким земљама и спроводили ратне циљеве које је дефинисала српска влада. Један од њих је и Свети Николај Жички и Охридски. Он је у Америци својом мисијом дао кључни допринос одзиву преко 20.000 добровољаца за долазак у Велики рат. Током друге реорганизације Српске војске на Солунском фронту (прва је била на Крфу 1916), због великих губитака расформирана је Трећа српска армија. Од тада су савезници Светог Владику Николаја називали Трећа српска армија. Незаборавни су његови говори у Енглеској, у Вестминстерској катедрали. У Енглеској је током Првог светског рата на школовању било укупно 28 српских богослова.

Поред јеромонаха др Николаја Велимировића, тамо су боравили као наставници и јеромонаси Јосиф Цвијовић и Дамаскин Грданички, јерођакон Демостен Илић и свештеник Милан Милутиновић. Српска влада је за формирање Прве дивизије српске добровољачке војске у Русији, 11. фебруара 1916. године, одредила 183 официра под командом генерала Стевана Хаџића. Међу њима је био и војни свештеник Ђорђе Поповић. На Крфу, Солунском фронту и Северној Африци у српским и савезничким војним болницама било је ангажовано 36 српских свештеника.

Када је почео Велики рат јеромонах Јосиф Цвијовић (потоњи митрополит скопски и за време Другог светског рата, због интернације патријарха Гаврила у логор Дахау, местобљуститељ Патријарашког трона) придружио се војводи Војиславу Танкосићу и учествовао у Церској бици, у борбама око Крупња и на Црном врху. После окупације Србије био је у дипломатској мисији у Бизерти и Русији, а 1917. године постављен је за ректора Српске православне богословије у Енглеској.

Верска служба у војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевине Југославије)

Након уједињења 1918. године, у условима мултиетничности и мултиконфесионалности нове државе, по питању верске службе у војсци морало се наћи решење које ће бити свима у интересу. Због тога је Министарски савет, на седници одржаној 30. јануара 1920. године, донео одлуку о увођењу војних свештеника оних вероисповести које су биле признате у Краљевини СХС.^[16] Свештеници у војсци били су подељени на сталне и хонорарне. Сталне војне свештенике постављао је краљ својим указом, а предлагао их је министар војске и морнарице, уз договор са министром вера. Међу војним свештеницима прве класе православне, римокатоличке и исламске вероисповести биран је по један, који је постављан на дужност начелника свештеничке струке своје вероисповести. Он је уједно био и референт министра војске и морнарице.^[17] Министар је могао да одреди и референта за друге признате вероисповести, уколико би се за тим указала потреба. Свештеник прве класе био је у рангу мајора, свештеник друге класе у рангу капетана прве класе, а свештеник треће класе у рангу капетана друге класе.

Стални војни свештеници поново су добили статус војних чиновника и тиме принадлежности идентичне онима које су имали официри, док је принадлежности хонорарних војних свештеника одређивао министар војни у споразуму са министром вера и у складу са одобреним буџетом. Оцењивање сталних војних свештеника вршиле су претпостављене војне старешине. По питању војне дисциплине и за учињене преступе, војни свештеници су били у надлежности војних, а за кривице канонске природе у надлежности духовних судова. Решења о прекиду војне службе војним свештеницима доносио је министар војни.

Краљ Александар I Карађорђевић потписао је 26. јануара 1922. године Закон о регулисању положаја војних свештеника,чиме је замењена одлука Министарског савета од 30. јануара 1920. године и након чега јеминистар војске и морнарице ђенерал Милош Васић 4. маја 1922. године прописао Правило о дужностима војних свештеника.^[18]Према том правилу њихове дужности делиле су се на опште и посебне. Може се констатовати да су тада први пут нормативно и на јасан начин разграничене дужности војних свештеника као духовника, с једне, и може се рећи као штабних официра, с друге стране.

Опште дужности обухватале су вршење богослужења и верских обреда и могле су се вршити искључиво у складу са канонским прописима цркава и верских заједница. Вршење посебних дужности, описаних кроз шеснаест тачака, имало је за циљ неговање религиозне и моралне свести припадника војске, јачање њихове храбрости, издржљивости, частољубља, осећаја дужности и дисциплине, поштовања претпостављених, дружељубља и верности и оданости краљу и отаџбини.

Тиме је задржан правилима службе из Краљевине Србије утврђен образац да је верска служба у функцији развоја морала, патриотизма и војничких врлина, с тим да је тек поменуте 1922. године то питање детаљно нормативно уређено.^[19] Наиме, Правилима службе које је 1928. године прописао краљ Александар I Карађорђевић, веза између вере и морала (наравствености) још је детаљније разрађена. Првих сто страна Правила чинили су посебну целину под називом Морално васпитање и представљали су трећину њиховог садржаја. И овде је важио принцип да војничке врлине, разрађене у делу Морално васпитање, произилазе из вере и побожности. У одељку 68, између осталог, стоји: „(…) да би војник био испуњен високим моралом неопходно је потребно да верује, да је побожан”.^[20]

Војни свештеници су и у Краљевини СХС (Југославији) богослужили у касарнама, и то у просторијама одређеним за ту намену, празничним данима и недељом. Строго се водило рачуна да се сваком припаднику војске омогући најмање једном месечно да учествује у богослужењу. Учешће у полагању заклетве и народним и државним светковинама и вођење црквених књига спадало је, такође, у дужности војних свештеника. Као израз већ поменутог утицаја вере на морал (наравственост) и настојања да се он још више учврсти, уведено је прослављање Бадњег дана, Ђурђевског уранка и Видовдана.

На Бадњи дан официри, подофицири и војници, на коњима и под командом официра кога је командант места нарочито одредио као команданта бадњака, по могућности са војном музиком, одлазили су у околину гарнизона где су узимали дрво намењено за бадњак, које су раније бадњачари одсекли и припремили за одношење. Бадњак се на колима доносио краљу на двор, у официрски дом и најстаријем официру у гарнизону. У поворци су могли да учествују и грађани, уз услов да се придржавају реда који одреди командант бадњака. По повратку бадњак је из руку команданта бадњака примао најстарији официр, а потом га је налагао на ватру. Том приликом он би држао пригодну беседу, а пријем, постављање и кићење бадњака вршено је по познатим народним обичајима.

На Ђурђевдан 6. маја прослављано је не само пролеће, него и дан када су се у борби за ослобођење наши преци, након проведене зиме и када гора озелени, поново састајали, одметали у гору и настављали са борбом за ослобођење од угњетача. Ђурђевским уранком, у знак сећања на састанак хајдука и ускока, све трупе у гарнизону одлазиле би на место у околини које би одредио командант гарнизона, где је организовано такмичење у војничким играма и песмама, а војницима се тамо давао и доручак. Прослава Ђурђевског уранка могла се вршити и у сарадњи са патриотским, културним и спортским удружењима, школама и осталим грађанством гарнизона, али по одобрењу команданта гарнизона.

На Видовдан, као дан спомена на Косовски бој, вршен је помен свим палим косовским јунацима, као и свима који су у претходним ратовима положили животе за ослобођење и уједињење. Помен је вршен на погодном месту изван вароши, пред свим трупама гарнизона и са припадајућим оружјем и материјалом. Том приликом чинодејствовали су војни свештеници свих вероисповести на служби у том гарнизону.

Као штабни официри војни свештеници вршили су дужности референата по процедурама прописаним за остале штабне официре и подносили извештаје и предлоге командантима и пружали стручна мишљења из области послова своје вероисповести. У рату и у борбеној ситуацији предвиђено је да се увек налазе у болницима и превијалиштима, уз рањене и оне на самрти.

Овај период функционисања верске службе у војсци карактеристичан је и по спору који је настао због ангажовања војних свештеника за потребе породица војних лица.^[21]Наиме, Главни одбор Српског православног свештеничког удружења послао је 16. маја 1922. године министру вера примедбу на део Правила о дужностима војних свештеника, којисе односио на њихове надлежности над породицама војних лица. Удружење је сматрало да су се таквим поступцима војни свештеници не само мешали у послове парохијских свештеника већ и да је њихово ангажовање за потребе породица припадника војске било и противзаконито. У компликованој и дуготрајној преписци на релацији Министарство Војске и Морнарице – Министарство вера и цркве и верске заједнице дуго је тражено решење. До њега се на крају дошло, али на штету квалитета верске службе у војсци.

Све цркве и верске заједнице, осим Српске православне цркве, сматрале су да измене Правила службе није потребно вршити, јер би у супротном војно свештенство изгубило смисао. Према њиховом ставу, траженим изменама добило би се „спорадично вршење верских обреда које се дало лако надоместити много јефтинијим сурогатом хонорарних војних свештеника”. Међутим, Духовни суд Архиепископије београдско-карловачке изузимање официрских породица из надлежности парохијских свештеника сматрао је не само непрактичним већ и поступком који је у супротности са одредбама Закона о уређењу свештеничког стања од 31. децембра 1882. године, којим је била загарантована неповредивост парохије.По мишљењу поменутог суда, улога војних свештеника првенствено је требало да буде старање о духовном здрављу војника и официра, док је чинодејствање по њиховим домовима требало оставити у надлежности парохијских свештеника.

Мишљење Духовног суда Архиепископије београдско-карловачке подржао је и Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, због чега је министар војске и морнарице решењем од 20. децембра 1922. године изменио одредбе Правила о дужностима војних свештеника, тј. његове одредбе ограничио на војне свештенике римокатоличке и муслиманске вероисповести. За православне војне свештенике била је прописана нова одредба, којом им је била дата надлежност над војним лицима искључиво у оквиру војних објеката и они се од тада нису смели мешати у надлежност парохијских свештеника. Војни свештеник је могао чинодејствовати при сахрани официра, подофицира и војних службеника, али само по службеној дужности и без накнаде.

Новим Правилом о дужностима војних свештеника, донетим 22. септембра 1934. године, потврђене су измене у погледу надлежности православних војних свештеника у односу на парохијске, док су све остале дужности остале исте. Једина новина била је то да су сви војни свештеници своје годишње извештаје о раду подносили директно референту за вероисповест, док су према претходном правилу, на основу извештаја свештеника команди тактичког и оперативног нивоа, извештаје подносили свештеници при штабу армијских области.

Правни акт на основу кога је одређиван положај и делокруг рада војних свештеника у то време била је Уредба о Министарству Војске и Морнарице. Прва таква уредба донета је 14. септембра 1923. године, чиме је била дефинисана струка сталних војних свештеника. Међутим, на основу Закона о устројству војске и морнарице од 6. септембра 1929. године, стални војни свештеници и војни свештеници у резерви преведени су у чиновнике грађанског реда. Од тада су се почели умножавати проблеми везани за статус свештеника који врше верску службу у војсци.

Доношењем овог закона укинута је струка сталних војних свештеника и одузета им је класа којa је одређивала њихов положај, па су званично вођени као гарнизонски свештеници. Њихов положај више није био предвиђен ни мирнодопском, ни ратном формацијом. Вршили су верске обреде, изводили верску наставу и начелно имали сва ранија права и обавезе као војни свештеници, али је у пракси све било другачије. По рангу су били испод нижих официра, чиме су изгубили на ауторитету. Остали су без додатака које су до тада имали и нису могли напредовати у служби као свештеници са статусом државних чиновника на служби у другим министарствима (Министарство вера и Министарство правде). Посебно им је био тежак материјални положај.

Референти за вероисповест Министарства Војске и Морнарице, ради враћања претходног статуса војног чиновника и свих осталих ранијих права, у више наврата покретали су различите иницијативе. Узрок већине проблема тог времена био је укидање струке, па је предлагано да се донесе уредба којом би она била враћена. Став Министарства Војске и Морнарице био је да, према одредбама Закона о устројству војске и морнарице, а и на основу других закона, није било основа за доношење једне такве уредбе. Посебно су својим положајем били незадовољни православни војни свештеници.

У то време појавила се и иницијатива за прописивање одговарајуће униформе војних свештеника, која је требало да представља компромисно решење између војних правила и аутономних прописа цркава и верских заједница.^[22] Њено увођење тражено је како због практичних потреба у ратним и теренским условима, тако и због чињенице да због изгубљеног статуса државних чиновника свештеници више нису били третирани са дужним поштовањем, а ауторитет им је био нарушен. Један од примера који то потврђује јесте, између осталих, и чињеница да су се приликом вежби и маневара те боравка у теренским условима хранили на „војничком казану”, заједно са војницима. Министарство Војске и Морнарице и Министарство вера подржавали су војне свештенике у наведеним захтевима, па је чак израђено и идејно решење униформи војних свештеника.

Међутим, због противљења цркава и верских заједница, питање њихових униформи никада није регулисано, нити је било које спорно питање у вези са њиховим статусом било решено до краја постојања Краљевине Југославије. Такође, у Краљевини Југославији, мултиетичној и мултиконфесионалној творевини, питање освештавања пуковских застава на адекватан начин и по примеру Српске војске пре Великог рата никада није било решено.

Верска служба у партизанским јединицама током

Другог светског рата

Током Другог светског рата све војне формације задејствоване у грађанском рату који се одвијао под немачком окупацијом на просторима бивше Југославије, имале су војне свештенике. Начин њиховог ангажовања није се битно разликовао од предратног и зато он није предмет разматрања. Међутим, мало је познато да су и партизанске јединице имале војне свештенике, што представља интересантан податак, због чега је на њега потребно направити краћи осврт. Наиме, због пада популарности партизанског покрета код српског становништва, изазваног различитим репресалијама и лијевим скретањима, у првој половини 1942. године партизанско вођство дошло је на идеју да се у све важније јединице уведу војни свештеници, и то углавном православни.

Сврха тога није било остваривање слободе вероисповести бораца, већ искључиво придобијање „широких народних маса”. Ти свештеници, или верски референти, како им је био званични назив, у партизанским јединицама нису могли обављати богослужења и верске обреде, јер је то било противно идеологији којом се покрет руководио, а познато је и да је религија као „опијум за народ” међу прокламованим непријатељима револуције заузимала једно од водећих места.

Наредбом врховног команданта Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, до које је истраживачким прегалаштвом дошао др Миљан Милкић и чији је препис уступио аутору ових редова, установљена су звања верских референата у бригадама.^[23] У акту Врховног штаба стоји да се по указаној потреби, у бригадама установљавају дужности свештеника са називом верски референт, при чему се, ако у бригади има више свештеника, један по одлуци штаба именује за бригадног, а остали за батаљонске. Наредбом су им биле одређене ознаке и хијерархијска позиција у оквиру санитета, а прописане су им и дужности: „Вођење књига погинулих и умрлих другова и другарица; Популарисање народно-ослободилачке борбе партизанских јединица у народу кроз крајеве куда пролазимо, по потреби и могућности залазити и у домове; Свештеници су обавезни да народу врше све верске обреде бесплатно, уколико народ то захтева; Добровољне прилоге од народа обавезни су предавати интендантурама својих јединица.”

Одлуку је потписао Јосип Броз Тито, а најодговорнији за њено спровођење био је истакнути члан Комунистичке партије Југославије и члан Врховног штаба, човек од Титовог посебног поверења, православни свештеник Владо Зечевић. Ове, иначе мало познате историјске детаље, он је описао у својој мемоарској књизи И то да се зна. Поглед на неколико цитата из те књиге на најбољи начин потврђује наведено, а у вези је са суштином целог пројекта.

Како сâм Владо Зечевић за себе тврди, он се врло нерадо прихватао старог „поповања”, што је иначе, како каж,е било неопходно ради интереса револуције: „Овде опет морам нешто да кажем о себи. У овим крајевима није скоро било ни једног православног свештеника. Или су били побијени од усташа или су избегли у Недићеву Србију. А народ је тражио да му се врше црквени обреди – крштења, опела и остале службе. Тако сам, не баш радо, почео поново да служим службу, да вршим опела над убијеним и стрељаним, умрлим, да крштавам децу и да уз то увек говорим о значају народно-ослободилачке борбе, о потреби да је народ у свом властитом интересу помаже и материјално и новим борцима. Дешавало се да вршим опела изнад рака где је сахрањено више стотина лица. Да крштавам одједанпут по 10, 50, 100, 200 деце. Да пишем ускршњу посланицу и да приволим понеког домаћег свештеника да је и он потпише и да је умножену растуримо по ужој и широј околини наше слободне територије, па чак и по окупираном подручју. Влада Дедијер ми помаже, јер је као младић био питомац Хришћанске заједнице младих (…). Овога пута, у овом кратком периоду, поповао сам најуспелије у својој свештеничкој каријери, и много народа сам вратио са странпутице… На свим овим поповским ’чинодејствима’ народ ме гледа са љубављу и захвалношћу – а дарива ме свесрдно: чарапама, пешкирима и богатим оброцима хране (и ракије); на икони читаве гомиле новца: динара, куна, лира и марака (…). На овим походима често се сретам са нашом екипом скојеваца (предводи их Гроздана Белић Зина) који по селима раде политички са омладином. Узајамно се допуњавамо у политичком раду.”^[24]

Владо Зечевић у књизи помиње и бројне смицалице које су прављене, а које су у вези са „канонском валидности” свештеника и хоџа, о чему, између осталих, сведочи и догађај из Солакове куле: „Месни хоџа ме је одмах позвао кући на кафу и мезе – сам је дошао да ме пронађе (…). Прихватио сам позив. Јавила ми се мисао да га убедим како треба да пође са нама када кренемо из овог краја. Са собом сам повео Сеида Мусића, старог ковача из Санџака, који је уз својих шест синова и две кћери и сам кренуо у партизане. У санџачкој бригади има доста муслимана, они нам чине велику помоћ у муслиманским крајевима, јер су муслимани неповерљиви према Србима због узајамног крвавог обрачуна са четницима. Хоџа нас је лепо и домаћински примио и почастио. То ми је и дало повода да започнем овај тежак разговор. Али одмах увидех своју погрешку, пренаглио сам са позивом да ступи у партизане као хоџа и верски референт у једну нашу бригаду (мислио сам одређено на Трећу санџачку). Те фамилија, деца нејака (кажем да и ја имам петоро деце и да су остали у Србији), те имање, те обавезе према служби (…). И тако пропаде моја замисао. Мислио сам да друга Тита изненадим овим предлогом – уверен да ће га прихватити. На повратку кажем Мусићу: нема другог решења, тебе ћемо произвести за хоџу и поставити за верског референта Треће санџачке. Када је чуо моје речи гледао ме је збуњено, не верујући својим ушима. А онда је прво благо па све жешће почео да се брани. Он је ковач и сматра да као правоверни муслиман не треба да се прими дужности хоџе на овакав начин, он то неће прихватити па макар га за казну одвојили од синова бораца и вратили у Нову Варош, где ће га непријатељи сигурно убити. Рекао сам му да овде, уз овог хоџу, нешто научи, да га нећемо излагати непријатностима вршења верских обреда, да уз свој фес обавије бело платно – ахлидију, јер све то дозвољавају верски муслимански прописи и Коран. Рекао ми је тада да он зна верске прописе и обичаје, да их и сада, у рату, обавља – када му се за то укаже прилика – али му је тешко да прими дужности хоџе. Онда сам звао свог старог и доброг друга Јевстатија Караматијевића из Нове Вароши, верског референта Треће санџачке бригаде (пре извесног времена увели смо и ово верско звање у нашим већим јединицама) и изложио му своју намеру, молећи га да ме подржи и убеди Мусића, са којим се боље познавао него ја. И од тада је Мусић био хоџа за нас и околину, а сам не само да се није тако осећао, већ му је увек ово звање било непријатно. Ето, и ово да се зна и памти.”^[25] Вреди напоменути да је Јевстатије Караматијевић на Солунском фронту био свештеник у Српској војсци (прим. аут.), а поред њега и Зечевића, један од најистакнутијих „партизанских попова” био је и златиборски прота Милан Смиљанић.

Владо Зечевић је у књизи врло отворен при опису и других сличних догађаја: „А да би невоља била већа, будући да је то било пред Ускрс, неки осетише потребу да служим у калиновачкој православној цркви. Одбијао сам, бранио се да не могу, да не умем више да служим, да ми није ни до какве службе, али због Срба, због народа, а нарочито због убеђивања друга Моше Пијаде да ми је то дужност, пристао сам, и на Ускрс служио службу у калиновачкој цркви. Главни ’богомољци’ и слушаоци су били Моша Пијаде и борци Мајевичке бригаде из источне Босне. Разуме се, после тога смо правили вицеве на рачун мој и друга Моше, јер нико од грађана Калиновика није поверовао да партизани имају правог попа и да он уме да служи службу. А неки нам нису богзна како ни наклоњени – више су нагињали четницима.”^[26]

Тито због свега тога није штедео комплименте када је у питању Владо Зечевић, о чему он сâм сведочи: „После подношења усменог извештаја другу Титу, Тито је рекао: ’То је све лепо, Владо, и паметно што си урадио, то је корисно, тако треба и даље да радиш, али не дам ја тебе за читаве бригаде четника које ће прећи у партизане’.”^[27]Какав је однос био према псовању Бога види се из следећег: „Наиме, друг Кардељ је познат као човек који и када му нешто није право – реагира мирно, без повишеног гласа и далеко од тога да опсује. Међутим, данас се и њему омакло – опсовао је Бога (написано малим „б”, прим. аут.)….. А увече друг Тито, Митар Бакић и ја погледали смо се очима и споразумели. Почео сам да се као љутим и приговарам другу Кардељу да ме не поштује као православног попа, јер псује преда мном. Док су другови Тито и Митар озбиљна лица ћутали и погледали час у мене час у друга Кардеља, он је почео сасвим озбиљно да ми се извињава. Игра је трајала врло кратко – а онда смо почели сви да се смејемо, чему се придружио и друг Кардељ.”^[28] С друге стране Владо Зечевић, као лице које је Тито одредио за команданта колоне, реагује приликом свађе двојице бораца при чему је један другоме опсовао мајку. Он тада прети преким судом и стрељањем ако се такво псовање понови.^[29]

У прилог тврдњи да за потребе борачког састава није могло бити говора о верским обредима је и следеће Зечевићево сведочење: „У Фочи, у нашој партизанској болници, умро је од тифуса Сеља … А сада сам у Фочи добио задатак да га негде на скривеном месту сахраним, да непријатељ не би злоупотребио и мртво тело Сељино … Уз помоћ скојеваца из овог села и пратеће десетине бораца из Фоче, ископали смо гроб и – уз неколико мојих топлих речи опроштаја и наших заједничких суза – сахранили у селу Крушеву испод планине Вучева јунака Слободана Принципа Сељу.”^[30]

По питању превођења у другу веру, Зечевић такође описује једно своје искуство: „У Дувањском пољу (мислим у селу Змијиначи) срета ме католички поп и скрушено ми нуди да целу његову парохију преведем у православну веру, пошто је прошле јесени он превео цело српско село у католичку веру. Онда су они, усташе, били на власти, а сада смо ми Срби – православци. Гледам га и слушам ову подлост, а у мени све ври…. Други један свештеник, фра Маријан, нуди да ми ’врати’ старије по годинама које је превео у католичанство, а деца и млађи да остану и даље његови католици. Одговорио сам и њему слично, и нагласио да је то ствар самих тих људи, али да сам сигуран да ти млади неће припадати ни католичкој ни православној вери, већ напредним снагама будућности која је на помолу и за коју се ми партизани боримо.”^[31]

Занимљиво је, у контексту суштине увођења верске службе у партизанске јединице, и следеће сведочење: „На збору, који је био добро посећен, говорили смо о народноослободилачкој борби, о стању на нашим и руским бојиштима, као и свим текућим питањима везаним за народ у овом граду (Гламочу)… Предложио сам окупљенима да се овде договоримо и да од сутра заједнички очистимо цркву и џамију које су Италијани опоганили… да ћу ја прве недеље освештати цркву, а месни хоџа џамију, да се то обнародује народу овде у граду и околним селима и насељима. Ово је народ радосно прихватио, и тај нам је збор био један од најуспелијих… Почело се то одражавати и на прилив нових бораца из овога краја у наше јединице. Политички руководиоци из Босанске Крајине добили су у нама добре помагаче.”^[32]

У Зечевићевој књизи, у великом броју занимљивих догађаја, издваја се и овај:„Желим да опишем један детаљ из времена мога боравка са Другом српском пролетерском бригадом на Мањачи… Ту је и њихов комесар бригаде Слободан Пенезић Крцун. Наш сусрет је увек топао и другарски. Слободан се увек при руковању осмехује шеретски, као мало се нагне, кобајаги хоће да ми пољуби руку као попу, а онда се нагло исправи и прсне у необуздани смех, који ја радо прихватам.”^[33]

У брошури Социјалистичко самоуправљање у Југославији, која је била један од саставних делова обавезне литературе за извођење часова морално-политичког васпитања са војницима у Југословенској народној армији, на једном месту стоји: „Јосип Броз Тито је, 1936. године, у чланку ’Комунисти и католици’ писао да комунисти и католици имају различите филозофске основе погледа на свијет, што никако не смије бити сметња у борби с истим непријатељем. У таквим условима би било сасвим бесмислено водити филозофске расправе о томе да ли је Бог створио човјека или је човјек измислио Бога. ’И нама је данас важније јединство борбе свих демократских и мирољубивих покрета за мир, слободу и напредак него свјетовни погледи тих покрета. Оставимо за сада на страну спор о рају и небу, боримо се заједно с онима који вјерују у рај против пакла на земљи, пакла чији пламен обухвата католике и некатолике. И баш зато да би олакшали њихово приступање у фронту мира, слободе и напретка, ми треба да обуставимо све што би могло да вријеђа њихове вјерске осјећаје’.”^[34]

У тој брошури наводи се и податак да су у партизанске јединице на организован начин уведени војни свештеници (верски референти) баш на основу ставова из цитираног чланка. Међутим, не наводи се који је то „исти непријатељ” комунистима и католицима, а дефинисан је још 1936. године, у време када рата у Југославији није било ни на помолу. И у брошури се уочава стварни однос партизанских власти према слободи вероисповести борачког састава, с једне, и према православном становништву, с друге стране, за чије потребе православни свештеник Владо Зечевић, врло нерадо, али због интереса револуције мора да „попује”, иако је лично с тим, како сâм каже, одавно раскрстио.

^[1]Миљан Милкић, „Неколико специфичности верског живота у војсци Кнежевине/Краљевине Србије”, Војно дело, 1-2003, НИЦ Војска, Београд, 2003, стр. 170.

^[2] Исто, стр. 171–173.

^[3]Миљан Милкић, „Правно регулисање положаја војносвештеничке струке у Војсци Краљевине СХС/Југославије”, Војноисторијски гласник, бр. 1-2/2005, Институт за стратегијска истраживања, Београд, 2005, стр. 137.

^[4]Стевица С. Карапанџин, „Верска служба у Војсци Србије”, Војно дело, зима 2011, оп. цит., стр. 272.

^[5]Правила службе, Краљ.-Срп. државна штампарија, Београд, 1888, стр. 113.

^[6]Миљан Милкић, „Државни и верски празници у Војсци Кнежевине и Краљевине Србије”, Војноисторијски гласник,бр. 1–2/2007, Институт за стратегијска истраживања, Београд, 2007, стр. 7–20.

^[7]Правила службе, Штампарска радионица Министарства војног, Београд, 1901, стр. 10–11.

^[8] Правила службе, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд, 1895, тач. 80, стр. 122.

^[9] Миљан Милкић, „Државни и верски празници у Војсци Кнежевине и Краљевине Србије”, оп. цит., стр. 11.

^[10]Правила службе, Штампарска радионица Министарства војног, Београд, 1913, стр. 6.

^[11] „За рекруте мухамеданске вере. Њих закљиње оџа на коран (мухамеданску свету књигу). Рекрути ће се окупати уочи дана заклетве, а на сам дан и пре ове, узеће абдест (умивање). Рекрути полажу десну руку на коран и за оџем изговоре прописану заклетву на српском језику. По свршеној заклетви рекрути целивају коран, а оџа изговори беседу о значају заклетве.”

^[12]„За рекруте мојсијеве вере. Њих заклиње рабинер на старозаветну библију (талмуд). Пре но што почне заклетва рабинер ће очитати потребну молитву, а затим наредити: да рекрути подигну десну руку у вис а сам метне руку на библију и рекрути за њим изговоре прописану заклетву на српском језику. По свршеној заклетви, рабинер очита опет кратку молитву, а за тим, изговори беседу о значају заклетве.”

^[13]Свето Писмо. Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа, (Јн, 15, 12–13), оп. цит., стр. 215.

^[14] Исто (Мт, 10, 28), стр. 28.

^[15]У рату важи неписано правило да док постоји и једна незаробљена пуковска застава, држава није изгубила суверенитет.

^[16]Миљан Милкић, „Правно регулисање положаја војносвештеничке струке у Војсци Краљевине СХС/Југославије”, оп. цит., стр. 137.

^[17] Исто, стр. 138.

^[18]Исто, стр. 140–141.

^[19] Правила службе, Штампарија Супек-Јовановић и Богданов, Нови Сад, 1919, стр. 9–17.

^[20]Правила службе, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1928, стр. 3–73.

^[21]Миљан Милкић, „Правно регулисање положаја војносвештеничке струке у Војсци Краљевине СХС/Југославије”, оп. цит., стр. 139.

^[22]Миљан Милкић, „Униформа војних свештеника у српској и југословенској војсци (1839–1941)”, Војноисторијски гласник, бр. 2/2009, Институт за стратегијска истраживања, Београд, 2009, стр. 9–29.

^[23]Акт Врховног штаба Народноослободилачке партизанске и добровољачке војске Југославије, Архив ВШ НОВ, К2, Ф6, 80/1 од 23.06.1942.

^[24] Владо Зечевић, И то да се зна, Напријед, Загреб, 1968, стр. 138.

^[25] Исто, стр. 149.

^[26]Исто, стр. 215.

^[27] Исто, стр. 178.

^[28]Исто, стр. 72.

^[29]Исто, стр. 75.

^[30]Исто, стр. 143.

^[31] Исто, стр. 160.

^[32]Исто, стр. 162.

^[33]Исто, стр. 178.

^[34]Социјалистичко самоуправљање у Југославији, „Религија и положај вјерских заједница у СФРЈ”, „Однос југословенске социјалистичке револуције према слободама вјероисповести (1941–1945)”, Савезни секретаријат за народну одбрану, Политичка управа, Војноиздавачки завод, Београд, 1984, стр. 59.

Извор: Стевица С. Карапанџин, Верска служба у Војсци Србије, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2015, стр. 68-114.

Фото: Заклетва српских добровољаца из Босне у Вардишту 1914, Војни музеј