Драган Шућур: ВЈЕРСКЕ АКТИВНОСТИ У ВОЈСЦИ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Југословенска држава у којој је српски народ заједно са другим народима живио у истим границама, али која је сматрана и јединим заштитником српског идентитета, па и физичког постојања српског народа, разбијена је споља и изнутра насилном сецесијом Словеније и Хрватске. Српска политичка и интелектуална елита у Босни и Херцеговини је у моментима нестанка илузија формирала, а затим и бранила, сопствену државу. Она је представљала и израз одбрамбеног рефлекса, који је био резултат историјског сјећања на покушај потпуног уништења српског народа, односно геноцида у НДХ. Република Српска настала је као заштита од непризнавања конситутивности, прегласавања и угрожавања националног и вјерског идентитета.

Као одговор на усвајање хрватско-муслиманског Меморандума о суверености Босне и Херцеговине, изгласаног на нелегално одржаној сједници Скупштине БиХ без присуства 72 српска посланика, основана је Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини. Ова скупштина, основана 24. октобра 1991. године, донијела је одлуку о расписивању плебисцита у коме ће се одлучивати о остајању у заједничкој држави са Србијом, Црном Гором и српским аутономним областима у Хрватској. Плебисцит је одржан 9. и 10. новембра 1991. године. Гласало је 1.162.032 грађана, српске али и других националности, који су се у огромној већини изјаснили за останак у Југославији.

Република српског народа у Босни и Херцеговини проглашена је 9. јануара 1992. године. Назив Српска Република Босна и Херцеговина добила је доношењем Устава крајем фебруара исте године. Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини на сједници одржаној 12. маја 1992. године донијела је Одлуку о формирању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине. У амандманима I-IV на Устав Српске Републике Босне и Херцеговине, донесеним 12. маја 1992, поред текста о правима и дужностима грађана да бране Републику, наведено је и да се војска састоји од резервног и сталног састава. На основу Устава и закона војском командује предсједник републике у миру и рату. За команданта Главног штаба Војске Српске Републике БиХ постављен је генерал-потпуковник Ратко Младић. На 19. засједању Народне скупштине, 12. августа 1992. године, Српска Република БиХ мијења име у Српска Република. У септембру то име добија коначан облик Република Српска, а самим тим и војска добија нови назив – Војска Републике Српске (ВРС). Приликом ступања у ВРС сва војна лица полагала су заклетву.

„Ја војник (име и презиме), заклињем се чашћу и животомда ћу бранити суверенитет, територију, независност и уставни поредак своје отаџбине Републике Српске и вјерно служити интересима њених народа. Тако ми Бог помогао.“

Одлуком ГШ ВРС, од 3. децембра 1992, Сектор за информисање и правне послове у ГШ преименован је у Сектор за морал, вјерске и правне послове, а органи за информисање и правне послове у командама потчињених јединица преименовани су у органе за морал, вјерске и правне послове. Тиме су створене правне претпоставке за увођење вјерске службе у ВРС. И прије доношења ове одлуке кренуло се са увођењем појединих садржаја вјерске службе у живот војске. Привременим прописима о служби у ВРС регулисано је да се лице које поздравља јединицу обраћа ријечима: „Помоз бог, јунаци!“, на шта јединица одговара: „Бог ти помогао“.

Поред овог, Предсједништво Српске Републике БиХ донијело је 24. јуна 1992. године Одлуку о установљењу славе Војске. За славу је одабран православни празник Видовдан, који је постао и државни празник. У складу са тим прво организовано полагање заклетве припадника Српске Војске БиХ извршено је, на Видовдан, 28. јуна 1992. године, са централном прославом у Сокоцу, гдје су присуствовали чланови Предсједништва, Владе и Главног штаба.

Будући да вјерским потребама војника већина војски у свијету посвећује велику пажњу, овом питању, од свог оснивања, Војска Републике Српске такође је посветила велику пажњу. Свештеници су поново крочили у касарне, а војници и старјешине у цркве и манастире. Свете службе, опијела, парастоси, крштења, полагање заклетве над Јеванђељем, крсне славе, обиљежавање Божића и Васкрса постали су редовне активности које су зближиле српског војника и српског свештеника. Иако израњају из истог народа српски војник и српски свештеник били су институционално одвојени скоро пола вијека. Борба за свој народ, слободу и отаџбину поново их је ујединила. Однос свештенства Српске православне цркве и Војске РС, било да се радило о вишим или нижи нивоима власти, како Цркве тако и Војске током рата, био је на завидном нивоу. Главне карактеристике током цијелог рата између представника СПЦ и војних лица биле су слога, јединство и симфонија на свим нивоима. 

Свештеници су били присутни на различитим војним активностима током рата. Међутим, формацијско постављање војног свештеника у ВРС није никада реализовано, иако је постојала добра воља и жеља да се поставе свештенци још у току рата. О томе свједочи пензионисани генерал ВРС Манојло Миловановић, који је у разговору са аутором рекао да су генерал Милан Гверо и он посјетили митрополита дабробосанског Николаја 1992. године и тражили постављање свештеника у свим јединицама ВРС. Митрополит је подржао ту идеју с тим да се утврди тачан број потребних свештеника. Када су поменути генерали направили анализу и утврдили да је за цијелу ВРС потребно 223 свештеника митрополит је одговорио да толики број не може обезбиједити ,,ниједна православна земља“. Увођење војних свештеника у јединице поново је 1994. године покренуло Министарство вјера Владе РС. Тадашњи министар вјера Драган Давидовић у разговору са аутором присјећа се приједлога који су упутили војном врху у вези са увођењем свештеника у јединице. Том приликом Министарство вјера предложило је симболе и ознаке за војне свештенике. Међутим, све је остало на приједлогу.

Питање свештенства у Војсци РС остало је отворена тема и након рата. Српско свештенство је и даље учествовало у активностима које је организовала Војска као што су крсне славе, парастоси, полагање заклетве, Дан ВРС, слава Видовдан и др. За поменуте и друге активности представници Војске звали су парохијске свештенике који су били најближи некој касарни или који су били делегирани од стране надлежног владике. Што се тиче вјерских активности треба напоменути да је војска сваки дан приликом јутарњег постројавања у касарнама читала молитву Оче наш.

Један од ријетких свештеника, ако не и једини, који је током цијелог рата био на сарајевском ратишту заједно са војском и под ,,непријатељском ватром“ сахрањивао борце и након рата остао је привржен војсци. Због заслуга у рату, али и љубави према војној униформи, свештеник Војислав Чаркић, познатији као ,,поп Жућо“ ванредно је 1997. године унапријеђен у чин резервног мајора. Начелник ГШ ВРС, генарал Новица Симић, унапређује га 2001. године у чин резервног пјешадијског потпуковника. Поп Жућо и након уласка ВРС у Оружане снаге БиХ учествује у вјерским активностима православних војника.

Осим свештеника често су и владике учествовале у војним активностима током рата, али и послије њега. Једна од таквих активности је и освећење нових просторија Генералштаба ВРС. Наиме, уз присуство највишег политичког и војног врха РС владика бањалучки Јефрем освештао је, 24. септембра 2004. године, нове просторије Генералштаба ВРС у касарни ,,Козара“. Исти владика је неколико година раније освештао обновљену цркву у селу Шљивно код касарне ,,Мањача“. На Крсну славу ВРС – Видовдан 2001. године владика захумско-херцеговачки Григорије освештао је спомен-храм Светог Василија Острошког у касарни ,,Билећки борци“ у Билећи. Осим освећења епископи су учествовали и у другим активностима које је организовала Војска РС.

Иницијатива за увођењем војног свештенства у ВРС јавила се поново 2000. године, када је тадашњи министар вјера Јово Турањанин писао потпредсједнику РС Мирку Шаровићу. Министар је подсјетио на обавезе преузете са састанка са архијерејима СПЦ у РС, те затражио од потпредсједника Шаровића да на сједници Врховног савјета одбране РС затражи увођење свештеника СПЦ у све нивое власти ВРС. Поред овог, у писму је предложио да се подигну војне капеле унутар касарни по узору на храмове у Требињу, Билећи и Бијељини. На крају, министар Турањанин је навео да је овај приједлог подржао Синод СПЦ и нагласио да постоји одлична сарадња свештенства са старјешинама и војницима ВРС у очувању српске духовности у војсци.

У часопису Војска Републике Српске пуковник Драган Радишић је 2005. године писао да је неопходно увођење свештеника у ВРС. Он је навео да ,,ускраћивање вјерских слобода војнику води цијепању његове личности што може довести до слабљења љубави према отаџбини, своме ближњем, губљењу самопоуздања и опадању борбеног морала. И као што је важно да љекар буде што ближе болеснику тако је потребно да и свештеник, као духовни љекар, буде близу војника“. Радишић је даље истакао: ,,Присуством свештеника у војсци, општа стратегија супротстављања рату као злу, које непосредно или посредно угрожава народ, његово огњиште и државу, постаје потпунија и прихватљивија“.

И поред жеље и потребе православни свештеници нису институционално постављени у Војску РС, већ у новоформиране Оружане снаге БиХ, 2008. године, након дугих преговора.

Крсна слава ВРС – Видовдан

Видовдан је у српском народу највећи национални и војнички празник, али и символ вишевјековне борбе за слободу. Обиљежава се свечано уз присјећање на славне ратнике који постарадаше у Косовској бици, али и на друге јунаке који у многим устанцима, бунама и ратовима положише животе за свој народ. У ред државних празника Видовдан је, 15. јуна 1889. године, уврстио краљ Александар Обреновић као Дан помена палим српским ратницима. До тада је помен вршен прве суботе послије 22. фебруара. Прослављање Видовдана као Дана помена изгинулим српским борцима потврђено је 2. јануара 1904. године Уредбом краља Петра Карађорђевића. Видовдан се прослављао током ослободилачих ратова српске војске, у Краљевини СХС/Југославији, али и током Другог свјетског рата. Доласком комунистичке власти послије рата обиљежавање Видовдана задржано је само у манастирским и црквеним портама.

Формирањем војске српског народа у БиХ Видовдан је узет за Крсну славу. Поводом Крсне славе политички врх српског народа упутио је видовданску честитку српској војсци у БиХ. У њој се поред значаја средњовјековних српских владара наглашава значај косовског опредјељења и косовске етике, која је била водиља српском народу кроз вијекове. Осврћући се на тадашњи положај српског народа у честитки се још каже: ,,Част је сваког Србина са овог тла и сваког човјека Српске Републике Босне и Херцеговине што смо баш ми они који први обнављају древни косовски завјет и што се Крсном славом причешћујемо као што су то косовски јунаци учинили у Самодрежи у цркви“. На крају свим борцима честита славу са надом да је догодине ,,ако Бог да – дочекамо у слободи и миру на нашим обновљеним огњиштима“. Истом одлуком од 24. јуна 1992. Видовдан је, поред патрона војске, узет и за државни празник и од тада се прослављао током цијелог рата.

У свим касарнама сваке године Видовдан се свечано прослављао и послије рата. Прослава Видовдана може се пратити у војном листу ВРС. Обиљежавање је настављено и након уласка ВРС у Оружане снаге БиХ, с тим да је ту улогу преузео 3. пјешадијски (Република Српска) пук.

Извор: Драган Шућур, Православно свештенство у МО и ОС БиХ, Канцеларија православног душебрижништва и Ризница, Бања Лука, 2018, стр. 57-67.

Фото: Прва заклетва војника ВРС 28. јуна 1992. године у Бијељини