Драган Шућур: ОСВРТ НА СРПСКО СВЕШТЕНСТВО У ВОЈНИМ СТРУКТУРАМА 19. И 20. ВИЈЕКА

Историјски осврт на српско свештенство у војним структурама 19. и 20. века преносимо из монографије „Православно свештенство у Министарству одбране и Оружаним снагама БиХ“ презвитера др Драгана Шућура  која је објављена 2018. поводом десет година рада православних свештеника у МО и ОС БиХ. Издавач је Канцеларије православног душебрижништва и „Ризнице“ из Бања Луке.

Српско свештенство у Кнежевини и Краљевини Србији

Српска црква имала је кроз вијекове, поред вјерске, и обиљежје културно-просвјетне, али и политичке организације. Њено свештенство, превасходно висока јерархија, његовало је историјску успомену на средњовјековну државност. У историјском процесу националног препорода српског народа и тежњи за обновом државе Српска црква била је активно укључена. Масовно учествовање свештеника у Првом (1804–1813) и Другом српском устанку (1815) показује чврсте везе духовних пастира и народа, као потлаченог друштва које је трпило насиље и обесправљеност у времену турске владавине. О томе свједочи читав низ свештеника који су били активни учесници српских устанака 1804–1813. и 1815. године. Тако је у први план избио прота Матија Ненадовић, као један од најповјерљивијих Карађорђевих људи и главних вођа устанка. Мелентије Павловић „Добошар”, потоњи први аутономни митрополит у Кнежевини Србији (1831–1833), истакао се у боју на Љубићу 1815. године. Мелентије Никшић, потоњи епископ шабачки, исте године учествовао је у бици на Дубљу као запажен јунак.

И поред свог првенствено духовног ауторитета, свештеници су током цијелог XIX вијека били протагонисти борбе за слободу, учествујући у организовању, планирању и спровођењу устаничких акција. То је видљиво готово у свим српским крајевима. Свештеник је скидао мантију и одлазио у хајдуке, по ријечима пјесника: „пуста црква оста посред луке, …поп Јовица оде у хајдуке”. Овим стиховима пјесник Исаије Митровић приказао је необичан чин свештеника Јована Илића, из околине Дервенте, 1834. године. Учествовање припадника свештеничког сталежа у устанку Срба у Херцеговини и Босни 1875–1878. године изгледа највидљивије, будући да је православно свештенство заузело прве позиције у народним покретима. У Херцеговини 1875. године српске устанике предводе духовници: Богдан Зимоњић, Мићо Љубибратић, Василије Уљаревић и др. И у Босанској Крајини (1875–1878), свештенство је било у првим редовима устаничких операција и дејствовања. То су били: Василије Ковачевић, Кирило Хаџић, Ђоко и Стеван Карановић, Вид Милановић, Јово Пећанац, Алекса и Самуило Остојић и други. У западним дијеловима Старе Србије, за вријеме Бабинске буне 1875. године, у крајевима око Пријепоља, запажени су били Јевто Поповић и Јевто Ђуровић. Добровољце из Кнежевине Србије на ибарском правцу наступања 1876–1877. године водили су архимандрит Нићифор Дучић и професор Београдске богословије Милош Милојевић.

Организовање слободне српске државе након Другог српског устанка пратило је и стварање државних институција, превасходно војске. Формирање српске војске, започето током Првог српског устанка, настављено је и касније институционализацијом постојећих и формирањем нових јединица. Сва војска сталног кадра подијељена је 1833. године по формацији, а Сретењски устав 1835. садржао је и основе првог уређења српске војске. У тој војсци били су законом дефинисани мјесто и улога војног свештеника.

У српској војсци вјерска служба први пут била је законски регулисана 31. октобра 1839. године. Тада је за вријеме владавине књаза Милоша, у Србији која још увијек није била у потпуности независна, донесен Закон воjени, у којем су, поред осталог, дефинисани услови под којима се у војсци врши вјерска служба, као и дужности војних свештеника. Такође, биле су прописане и дисциплинске мјере које су предузимане због пропуста учињених по питању вјерског живота. Било је прописано да за непоштовање свештеника, немарност и изостајање са службе и сличне пропусте сљедују строге дисциплинске мјере. Официр је затваран уколико би на молитву дошао пијан, а ако би се то поновило још два пута био би лишен чина. За исти преступ војник би био кажњен блажом мјером, а трећи пут ишибан. Свештеници су били у обавези да ријечима и личним примјером дјелују на припаднике војске, а у случају да прекрше закон такође су биле предвиђене санкције. Уколико би се утврдило да војни свештеник живи нечасним животом био би предан Црквеном суду.

Поменутим законом били су дефинисани и текст заклетве и начин њеног полагања. За све припаднике војске текст заклетве је био исти, а заклињање је обављао војни свештеник пред заставом јединице. Иначе, војне заставе у Краљевини Србији освештавали су војни свештеници након чега су оне имале статус светиња и чуване су по цијену живота. Застави која није била освећена војска није одавала почаст.

Сви који су полагали заклетву на позив свештеника дизали су десну руку у висини ока (палац, кажипрст и средњи прст врховима су били састављени, а мали и домали прислоњени уз длан) и изговарали текст заклетве, затим се осјењивали крсним знаком и цјеливали Јеванђеље. Послије тога свештеник је држао кратку бесједу о значају заклетве након чега би овјеравао спискове „рекрута заклетих на војену службу“. Поред тога, официри су при заклињању стављали лијеву руку на Јеванђеље. Правилима службе Краљевине Србије било је прописано и полагање заклетве војника неправославне вјероисповијести.

Наредних година усвајани су различити закони и уредбе на основу којих су били регулисани различити сегменти вјерске службе у војсци. Војни свештеници су били државни чиновници које је на приједлог војног министра постављао краљ својим указом. Иначе, у Краљевини Србији краљ је био заштитник свих признатих вјероисповијести у држави, а Уставом је гарантовано право слободног вршења вјерских обреда и организовања по канонима вјере.

Тако је Законом о устроjенију воjеног штаба стајаће војске, донијетим 25. октобра 1862. године, уређено мјесто и улога војних свештеника. На основу Устројства цјелокупне војске, од 24. фебруара 1876. године, министар војни је 28. маја 1876. године донио Пропис о дужностима војних свештеника. Карактеристика овог подзаконског акта била је да у Врховној команди постоји формацијско мјесто војног епископа, док су у штабовима дивизија и бригада постојала формацијска мјеста војних свештеника. Законом о устројству војске од 3. јануара 1883. године биле су прописане дужности војних свештеника, а свештеничка служба била је дефинисана као помоћна струка (заједно са ђенералштабном, војносудском, санитетском, административном, војнотехничком, телеграфском, жељезничком и поштанском струком). Другим ријечима, то је значило добијање статуса војне службе што се показало значајним како тада тако и у каснијем периоду. Наведеним законом формацијско мјесто војног епископа је укинуто и оно више није успостављано. Формацијом цјелокупне војске од 31. јануара 1883. године у Штабу команде цјелокупне војске и штабовима дивизија била су одређена формацијска мјеста војних свештеника – протојерејâ, а на нижим нивоима командовања свештеника – јерејâ. Војни свештеници су имали статус државних чиновника са принадлежностима идентичним онима које су имали официри, а постављао их је краљ својим указом на приједлог министра војног. Чинови војних свештеника дијелили су се у двије класе од којих је прва одговарала чину мајора, а друга чину капетана прве класе. Међутим, измјенама и допунама Закона о устројству војске од 31. марта 1904. године, укинута је свештеничка формација, као и статус сталних војних свештеника. Од тада су свештеници у војсци Краљевине Србије били искључиво хонорарни.

Статус војних свештеника током вршења вјерске службе у војсци више пута је мијењан при чему је у периодима док су третирани као државни чиновници њихов положај, по правилу, увијек био бољи. Потпуковник и историчар Миљан Милкић уочава да су у периодима када су свештеници у војсци имали статус чиновника грађанског реда имали и бројне организационе и статусне проблеме.

Сва правила службе из Краљевине Србије, па и она каснија из времена Краљевине СХС/Југославије, карактеристична су по томе што је квалитет једних правила преузиман као образац и разрађиван (не и преписиван) у наредним. У њима се јасно види колики се значај у војсци придавао духовности и вјерским осјећањима. Тако у правилима службе које је прописао краљ Милан I Обреновић 1888. године, у глави X – Извршење судских казни, у опису радњи пред извршење смртне казне пише:„Кад је војник, подофицир или официр осуђен на смрт треба му оставити три дана на кајање; а у ванредним околностима бар 3 часа од кад му је пресуда изречена“. У дијелу у којем се описује поступак одвођења на мјесто извршења казне каже се: „Апсанџија изводи осуђеног из затвора, а командир одјељења води га у кару шиљбока до кола, да га воде на губилиште. Заједно са осуђеним сједа на кола свештеник и апсанџија. Свештеник тјеши осуђеног“.

Такође, правилима службе детаљно је био описан начин богослужења недјељом и празником, затим освећењâ водице у касарни и логорској просторији, као и војничке свечаности и црквене параде. Поред освећења водице за славу, водоосвећење у касарнама вршено је још три пута годишње и то прве недјеље Васкршњег и Божићног поста и на Крстовдан 18. јануара. Сваке недјеље и празником (кад цијели гарнизон није био на паради) одређивало се из сваке команде по 6 (из чете – батерије – ескадрона) војника за цркву. У цркву су војници ишли у обичном одијелу са припасаним ножевима, односно сабљама – тесацима, а на опште народне празнике у парадном одијелу. Војнике је у цркву водио официр у празничном одијелу са ешарпама ако их је 18 и више, а један подофицир ако их је мање од 18. У логору командант логора је одређуивао број лица која ће ићи у цркву. Подизање цркве радило се по наређењу команданта логора у споразуму са војним свештеником.

У правилима службе које је прописао краљ Александар I Обреновић 1901. године први пут је по питању вјере разрађена читава једна глава (глава II – Вјера и побожност). У поменутој глави, између осталог, се каже: „Сваки треба да зна да је живот уопште подијељен на два дијела: на привремени овдје на земљи и на вјечни горе на небу“. Још се каже: „Сем тога, помишљајући на Бога и призивајући га у помоћ у свакој опасности и тегоби и полажући увијек надежду на њега лако ће сваки војник сносити све тегобе земаљског живота“. Најупечатљивија реченица у наведеној глави је: „Бој се Бога, чини право, па се не бој никога“. Претпосљедњи пасус у глави II, који гласи: „Побожност је, дакле, основа за частан живот. Она је покретач за потпуно извршење своје дужности“, занимљив је због његове везе са садржајем главе IIIкоја носи назив Војнички дух. Наиме, у глави III описане су војничке врлине идентичне онима које се у савременим војскама уређују подзаконским прописом познатим под називом Кодекс части.Из наведеног се види да су морал (наравственост) и част произилазили из вјере и побожности, а не обрнуто. Занимљив је и поступак прописан за ситуацију када се јединица постројавала пред црквом у којој се вршило богослужење што је био најчешћи случај када су краљ и краљица учествовали у богослужењу. Тада би за вријеме Великог входа, читања Светог јеванђеља, као и када се пјева „Достојно“, „Молим ти се Боже наш“ и „Многољествија“, командант јединице командовао „мирно“, „о десно раме“, односно „сабље вади“ и „на молитву капе скини“, а по свршетку опет „на мјесту вољно“. Поменутим правилима било је уређено и учешће војске у свечаности поводом празника Богојављење, као и вјерски обреди при погребима припадника војске. Занимљива је напомена у вези са почастима приликом погреба: „Онај који је сам себи одузео живот сахраниће се са почастима које његовом чину и рангу припадају само у случају ако је породица дотичног добила архијерејски благослов, иначе ће се сахранити без икакве почасти“. Из тог примјера се види до ког нивоа су били уређени односи Цркве и војске.

У правилима службе које је прописао краљ Петар I Карађорђевић 1913. године у тачки 389. пише: „Војницима мухамеданске и мојсијеве вјероисповиједи, ако служба дозволи, одобраваће се одлазак у њихове богомоље и ослободиће се од службе у те дане“. У тачки 390. појављује се новина у односу на претходна правила службе: „Исто тако одређује се за сваку цркву о Великом петку стража код Христовог гроба од трупа које су у мјесту. Јачину ових стража одређиваће команданти мјеста према захтјеву црквених старјешина. Стражари око Христовог гроба стражаре са оружјем и са скинутом капом“.

Што се тиче активности војних свештеника, између осталог, треба навести и њихово учешће у слављењу крсне славе војних јединица. Тако је, на приједлог предсједника Министарског савјета и министра војног ђенерала Саве Грујића, краљ Милан I Обреновић издао наређење 14. јануара 1888. године о прослављању слава у војсци. Одређено је да све команде и установе које имају заставу имају и славу. За дан славе узиман је значајан датум из прошлости јединице или дан неког српског светитеља. Заштитник јединице био је светитељ који се по календару славио оног дана када и слава, а дан славе је објављиван у Службеном војном листу. Прописом о прослави славâ команди и заводâ, које је донио министар војни 6. априла 1888. године, детаљно је била уређена ова област. Дан пред славу војни свештеник је светио водицу по канцеларијама и војничким спаваоницама, а припремани су колач, воштаница, кољиво и вино. На дан славе у касарни је служена Литургија и сјечен колач уз учешће команданта са официрима команде и одређеним бројем војника. Све канцеларије у команди имале су икону светитеља – заштитника са кандилима која су паљена недјељом и празницима.

Поред слављења крсних слава важан сегмент остваривања вјерских слобода било је и омогућавање права на специфичну исхрану. Због тога је Министарство војно 3. фебруара 1884. године донијело регулативу на основу које је припадницима војске – вјерницима неправославне вјероисповијести издаван новац за храну коју су конзумирали у складу са правилима своје вјере. Према пропису од 19. фебруара 1893. године у јединици која слави славу припаднике и госте сљедовао је оброк од по 300 грама меса, као и 0,75 децилитара ракије или 1,5 децилитара вина по особи.

Рјешењем које је 23. јануара 1889. године донио министар војни, ђенерал Коста С. Протић, уведена је вјеронаука у војску и била је обавезна.

Свештенство у ратовима српске војске

Значајну улогу војни свештеници имали су у свим ратовима у којима је учествовала српска војска. У рату између Србије и Турске 1876. године учествовала су 333 војна свештеника. У својој књизи ,,Историјска улога Српске Цркве у чувању народности и стварању државе“, потојереј Михаилo И. Поповић наводи да је у српској војсци током Првог балканског рата било ангажовано 118 војних свештеника, током Другог балканског рата 140, док су у Првом свјетском рату учествовала 192 војна свештеника. Међутим, потпуковник и историчар Миљан Милкић наводи да новија истраживања указују на то да су у периоду од 28. јула 1914. до 11. новембра 1918. у српској војсци била ангажована 202 православна војна свештеника мирјана, 24 војна јеромонаха, два војна ђакона, двојица војних имама и један војни рабин. Дакле, укупно 231 војни свештеник.

За вријеме балканских ратова 1912. и 1913. године у српској војсци постојао је референт за вјероисповијести у Министарству војном који је био одговоран за рад свих војних свештеника. Дунавска дивизија, Моравска дивизија, Шумадијска дивизија и Дринска дивизија имале су у свом штабу по годинама и звању старијег свештеника (протојереја) који је био одговоран за рад војних свештеника у оквиру дивизије. Сваки пук у оквиру дивизије имао је свог пуковског војног свештеника. Током ратова, тј. у борбеној ситуацији, војни свештеници налазили су се у болницама и превијалиштима уз рањене и оне на самрти. Свештеници су знатно допринијели моралној снази и духовној потпори борбеног морала војника и старјешина током свих битака у балканским ослободилачким ратовима.

Сличну улогу имали су војни свештеници и у Првом свјетском рату. Наиме, послије првих великих српских побједа у љето и зиму 1914. и послије нових напада аустроугарске, њемачке и бугарске војске у октобру и новембру 1915. године српска војска је, заједно са краљем и владом, била приморана да, преко Црне Горе и Албаније, напусти Србију. За вријеме боравка у Грчкој, најприје на острву Крф према потреби службе, дошло је до промјене распореда војних свештеника. Најприје је 7. фебруара 1916. године указом регента Александра Карађорђевића постављен војни свештеник у Команди мјеста.

У циљу попуне јединица на основу нове формације српске војске Врховна команда упутила је 14. фебруара 1916. године наређење да команданти армија доставе спискове војних свештеника који су распоређени по пуковима. Сви спискови дивизијских војних свештеника садрже њихове личне податке (мјесто поријекла, старосна доб, физичка спрема, образовање). Карактеристично је да су на мјесту дивизијских војних свештеника постављани по годинама и чину старији војни свештеници. Исти критеријум био је пресудан и приликом одређивања војних свештеника који су вршили свештеничке дужности у болничким четама. Занимљиво је, такође, да поједине дивизије другог и трећег позива нису имале своје војне свештенике, док су у појединим дивизијама првог позива била распоређена и по два војна свештеника. Прикупљене спискове војних свештеника Министарство војно доставило је Министарству правде и црквених послова 20. фебруара 1916. године. На основу прикупљених података о војним свештеницима у Врховној команди српске војске 24. фебруара 1916. године извршен је нови распоред војних свештеника. На основу њега у дивизијским штабовима српске војске постављено је седам војних свештеника који су имали високе свештеничке чинове. У пјешадијским пуковима распоређено је двадесет девет војних свештеника, а у артиљеријским пуковима укупно њих шест. Уредбу о новом распореду војних свештеника потписао је министар војни 14. марта 1916. године. Поред војних свештеника који су распоређени у јединицама било је и оних који нису добили распоред. Ови војни свештеници придодати су дивизијским командама како би по потреби били распоређени по болницама ради његовања, тјешења, духовног лијечења и храбрења болесника. Тим војним свештеницима остављена је могућност да на сопствену жељу и уз одобрење министра војног могу да иду у неку од савезничких земаља ради студирања. Неколико дана пошто је извршен распоред војних свештеника, 19. марта 1916. године, начелник Штаба Врховне команде, генерал Петар Бојовић, обавијестио је министра војног да у српској војсци није дефинитивно довршен распоред нижих официра и војних чиновника међу којима је било и војних свештеника.

Дужност на којој су војни свештеници били највише ангажовани у току Првог свјетског рата био је рад у војним болницама. Највећи број рањених српских војника био је смјештен у војним болницама на острву Видо, затим у савезничким болницама у Говину, Мораитици, Ахилеону, Водени, Верији, Соровићу, Седесу, Самли и Карабуруну. У свим овим болницама налазио се по један војни свештеник српске војске. У договору са командантом савезничких трупа врховни командант српске војске наредио је да од 23. новембра 1917. поједини војни свештеници који нису имали свој распоред у јединицама српске војске буду распоређени у француским и енглеским војним болницама. Разлог за доношење такве одлуке било је мишљење Општег одјељења Министарства војног и референта за вјероисповијести о душевном стању рањених српских официра, који се налазе у француским и енглеским војним болницама, које је послато Врховној команди 2. септембра 1917. године уз образложење да је рањеницима потребно духовно старање. Наређењем министра војног од 30. августа 1916. године одређени су православни војни свештеници у Француској (Ници, Тулону и по потреби у другим мјестима у околини). Војни свештеник у Туру одређен је 8. априла 1917. године, а до краја јула 1917. године постојао је и српски војни свештеник у Женеви. Православни војни свештеник српске војске у Марсеју одређен је 9. јула 1918. године. Српских војних свештеника било је и у Тунису и Алжиру.

За вријеме боравка српске војске на Крфу војним свештеницима дозвољено је 11. фебруара 1916. године да користе грчке цркве за парастосе, вјенчања и опијела. Врховна команда упутила је 18. фебруара 1916. обавјештење да све јединице могу да упућују у цркву своје војнике. Српски министар просвјете и црквених послова Љуба Давидовић, почетком априла 1916. године, предузео је активности на организовању вјерске службе у једној православној цркви на острву Крф која је додијељена српској војсци. Сви свештеници и богослови који су радили у цркви и даље су примали принадлежности од војске и њихова служба је третирана као војна дужност. Крајем маја 1916. године команда Моравског пјешадијског пука за потребе својих војника саградила је пољску цркву.

Војни свештеници били су ангажовани приликом полагања заклетве војника, државних и вјерских празника, као и приликом обиљежавања слава пјешадијских и коњичких пукова. Главни хришћански празници, Божић и Васкрс, као и главни празници исламске и јеврејске религије обиљежавани су готово без изузетка сваке ратне године. Краљ Петар и престолонасљедник Александар Карађорђевић, врховни командант српске војске, редовно су уочи ових празника, као и пред Нову годину, слали честитке војсци.

Служење опијела и парастоса погинулим и умрлим војницима било је такође једна од дужности војних свештеника. Један од првих забиљежених помена погинулим српским војницима на грчком тлу извршен је 18. априла 1916. године.

Војни свештеници држали су предавања два пута недјељно, а свако предавање морало је да буде написано и поднијето команданту дивизије на одобрење. Дивизијски војни свештеници састављали су програм наставе за потребе моралног васпитања војника.

Велики број војних свештеника разријешен је војне дужности почев од октобра 1918. године те упућен на своје редовне дужности у парохијама. На основу молбе министра просвјете и црквених послова министар војни је 23. новембра 1918. године донио наређење о ослобађању од дужности свих свештеника у оперативним јединицама. Крајем новембра 1918. године покренут је поступак за утврђивање тачног броја рањених и погинулих свештеника. Крајем децембра 1918. године све јединице српске војске имале су формиране спискове свештеника који су ослобођени дужности и враћени у своје парохије. Свештеници који су жељели да наставе своје активности у оквиру војске, могли су, сходно потребама службе, да буду премјештени на своје раније парохије и да наставе да раде као војни свештеници.

Потпуковник и историчар Миљан Милкић поводом учешћа војних свештеника у Великом рату закључује: ,,Војни свештеници православне, исламске и јеврејске вјероисповијести у српској војсци били су ангажовани на различитим задацима у току Првог свјетског рата. С обзиром на чињеницу да су у организацији српске војске присутни од тренутка када је први пут законски регулисано постојање војске, војни свештеници нису имали никаквих потешкоћа да на прави начин испуне све задатке које су пред њих постављале војне власти. Својим ангажовањем значајно су допринијели очувању традиционалних националних и вјерских вриједности и очували висок морал војника у најтежим ратним приликама. Дужина трајања рата, као и географски простор на којем су били ангажовани утицали су на то да је о њиховом раду у архивама остао сачуван велики број докумената. Међутим, расположиви подаци о војним свештеницима који су учествовали у Првом свјетском рату још увијек су непотпуни и није утврђен тачан број оних који су били распоређени у јединицама српске војске. И поред сачуваних спискова, на основу којих се може утврдити број ангажованих свештеника, тај број није коначан, јер су свештеници релативно често били распоређивани у друге јединице“.

Страдање у Првом свјетском рату било је огромних размјера. Што се тиче свештенства СПЦ, оно је према историчарима Радмили Радић и Момчилу Исићу преполовљено, и уз велико страдање црквене имовине улази у поље духовног геноцида.

Поред свештеника који су дјеловали у јединицама српске војске било је и оних који су заједно са српским интелектуалцима дјеловали у савезничким земљама и затупали ратне циљеве дефинисане од стране Владе и Народне скупштине Србије. Они су свој утицај и знање користили у дипломатским мисијама у иностранству.

Најзначајнија личност ангажована на том пољу био је јеромонах Николај (Велимировић). Када је почео напад на Србију јеромонах Николај није учествовао у повлачењу српске војске и  владе преко Албаније. У зиму 1915. године био је у дипломатској мисији у САД. Касније је писао: „Прије пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од српске владе да посјетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да нашем народу објасним значај титанске борбе коју је водила малена Србија са великом аустријском царевином. Својим многобројним резолуцијама народ југословенски изјаснио се за Србију и њене идеале“. Његов боравак у Америци и Енглеској, од априла 1915. до априла 1919. године, др Радован Биговић назива „периодом дипломатске мисије“ и подсјећа на ријечи команданта енглеске армије да је јеромонах Николај био „трећа армија српској војсци“. У Америци је својим говорима утицао да у Европу дође око 20.000 добровољаца словенског поријекла од којих је већина била упућена на Солунски фронт. Сакупио је и велику суму новца за хуманитарну помоћ Србима у окупираној Србији и учествовао у раду Одбора за помоћ Србији (Serbian Relief Committee) који је основао Михајло Пупин. У јесен 1915. године јеромонах Николај (Велимировић) дошао је у Лондон и наставио своју дипломатску мисију при српском посланству. Држао је говоре и предавања, објављивао текстове и заступао југословенску идеју. У отвореном писму које је под насловом „Српско мучеништво“ 19. октобра 1917. објавио Лондин (A. F. Londin), предсједник Удружења Англиканске и Источне цркве и предсједник Фонда за помоћ Србима, позива да Енглеска помогне српским свештеницима интернираним у Аустроугарској, Бугарској и Турској.

Николај је иницирао пројекат чији је циљ био да српски студенти теологије 1917. године наставе своје школовање у енглеским колеџима и под надзором српских свештеника. За управника Српског богословског курса именован је јеромонах Јосиф (Цвијовић). Епископ Сава наводи да је јеромонах Јосиф послије окупације Србије био у дипломатској мисији у Бизерти и Русији, а 1917. године постављен је за ректора Српске православне богословије у Енглеској.

Војно свештенство у  Краљевини СХС/Краљевини Југославији

Након завршетка Првог свјетског рата створена је нова држава која се прво звала Краљевство СХС, затим Краљевина СХС, а онда Краљевина Југославија. Због новонасталих околности узрокованих мултиетничношћу и мултиконфесионалношћу нове државе приступило се рјешавању статуса вјерске службе у војсци које би свима одговарало. Због тога је Министарски савјет, на сједници одржаној 30. јануара 1920.године, донио одлуку о увођењу војних свештеника оних вјероисповијести које су биле признате у Краљевини СХС. Тако су свештеници у војсци били подијељени на сталне и хонорарне. Сталне војне свештенике постављао је краљ својим указом, а предлагао их министар војске и морнарице уз договор са министром вјера. Служба сталних војних свештеника била је подијељена у три класе. Вријеме проведено у свештеничком чину одређивало је класу у коју ће свештеник бити распоређен. Хонорарне војне свештенике, по потреби и у сарадњи са министром вјера, постављао је министар војске и морнарице. Међу војним свештеницима прве класе православне, римокатоличке и исламске вјероисповијести биран је по један који је постављан на дужност начелника свештеничке струке своје вјероисповијести. Он је уједно био и референт министра војске и морнарице. Министар је могао да одреди и референта за друге признате вјероисповијести уколико би се за тим указала потреба. Свештеник прве класе био је у рангу мајора, свештеник друге класе у рангу капетана прве класе, а свештеник треће класе у рангу капетана друге класе. Стални војни свештеници имали су статус војних чиновника и припадале су им принадлежности идентичне онима које су имали официри, док је принадлежности хонорарним војним свештеницима одређивао министар војни у споразуму са министром вјера и у складу са одобреним буџетом. Оцјењивање војних свештеника вршиле су претпостављене војне старјешине. За учињене преступе, по питању војне дисциплине, свештеници су били у надлежности војних, а за кривице канонске природе у надлежности црквених судова. Рјешења о прекиду војне службе војним свештеницима доносио је министар војни. По питању освећења застава, полагања заклетве и прославе слава задржан је исти образац као и у Кнежевини/Краљевини Србији, с тим што су, поред правила за православне, детаљније била разрађена и правила свештеника и вјерских службеника других признатих вјероисповијести који су били на служби у војсци. Краљ Александар I Карађорђевић потписао је 26. јануара 1922. године Закон о регулисању положаја војних свештеника чиме је замијењена одлука Министарског савјета од 30. јануара 1920. године и након чега је министар војске и морнарице, ђенерал Милош Васић, 4. маја 1922. године, прописао Правило о дужностима војних свештеника према којем су се дужности војних свештеника дијелиле на опште и посебне. Опште дужности обухватале су вршење богослужења и вјерских обреда и могле су се вршити искључиво у складу са канонским прописима цркава и вјерских заједница. Вршење посебних дужности, описаних кроз шеснаест тачака, имало је за циљ његовање религиозне и моралне свијести припадника војске, јачање њихове храбрости, издржљивости, частољубља, осјећаја дужности и дисциплине, поштовања претпостављених, дружељубља, вјерности и оданости краљу и отаџбини. Тиме је задржан, правилима службе из Краљевине Србије, утврђен образац да је вјерска служба у функцији развоја морала, патриотизма и војничких врлина.

Веза између вјере и морала (наравствености) још детаљније је разрађена правилима службе које је прописао краљ Александар I Карађорђевић 1928. године. Војничке врлине разрађене у дијелу Морално васпитање произилазе из вјере и побожности. У тачки 68, између осталог, пише: „… да би војник био испуњен високим моралом неопходно је потребно да вјерује, да је побожан“.

У Краљевини СХС/Краљевини Југославији војни свештеници богослужили су у касарнама, у просторијама одређеним за ту намјену, празничним данима и недјељом. Строго се водило рачуна да сваки припадник војске на служби у том гарнизону најмање једном мјесечно присуствује богослужењу. Осим богослужења војни свештеници вршили су вјерске обреде, држали проповиједи и поуке, затим часове вјеронауке и моралног васпитања. Посебна пажња поклањана је болеснима и онима на издржавању притворских казни. Учешће у полагању заклетве, народним и државним светковинама, као и вођење црквених књига спадало је, такође, у дужности војних свештеника. Правилима службе из 1928. године детаљно су били прецизирани вријеме и начин држања постова у војсци за све вјероисповијести које имају пост, као и исповијест и причешће.

Као израз утицаја вјере на морал (наравственост) и настојања да се он још више учврсти уведено је прослављање Бадњег дана, Ђурђевског уранка и Видовдана. На Бадњи дан су официри, подофицири и војници на коњима и под командом нарочито одређеног официра као команданта бадњака, по могућности са музиком, одлазили у околину гарнизона гдје су узимали дрво намијењено за бадњак. Бадњак се на колима довозио краљу на двор, у официрски дом и најстаријем официру у гарнизону. У поворци су могли учествовати и грађани, уз услов да се придржавају реда који одреди командант бадњака. За дочек бадњака у касарни окупљали су се официри, подофицири и војници који нису отишли по бадњак. По повратку бадњак је из руку команданта бадњака примао старјешина коме је намијењен, а затим га налагао на ватру. Том приликом држао је пригодну бесједу, а пријем, постављање и кићење бадњака вршено је по народним обичајима. На Ђурђевдан, 6. маја, прослављано је не само прољеће, него и дан када су се у борби за ослобођење наши преци, након проведене зиме и када гора озелени, поново састајали, одметали у гору и настављали са борбом за ослобођење од угњетача. Ђурђевским уранком, у знак сјећања на састанак хајдука и ускока, све трупе у гарнизону одлазиле би на мјесто у околини које би одредио командант гарнизона да би се организовало такмичење у војничким играма и пјесмама. Војницима би се тамо давао и доручак. Прослава Ђурђевског уранка могла се вршити и у сарадњи са патриотским, културним и спортским удружењима, школама и осталим грађанством гарнизона, а по одобрењу команданта гарнизона. На Видовдан вршен је помен свим палим косовским јунацима, као и свима онима који су у осталим ратовима и борбама положили своје животе за ослобођење и уједињење. Помен је вршен на погодном мјесту изван вароши пред свим трупама гарнизона са припадајућим оружјем и материјалом. Том приликом чинодејствовали су свештеници свих вјероисповијести на служби у том гарнизону. Суштина прославе Видовдана била је помен војсковођама и војницима палим за отаџбину.

Финансијска средства за вршење дужности војних свештеника обезбјеђивало је Министарство војске и морнарице. Као чланови штаба војни свештеници су вршили дужности референата по процедурама прописаним за остале штабне официре, подносили извјештаје и приједлоге командантима те пружали стручна мишљења из области послова своје вјероисповијести. Овај период функционисања вјерске службе у војсци карактеристичан је и по спору који је настао због ангажовања војних свештеника за потребе породица војних лица. Наиме, Главни одбор Српског православног свештеничког удружења послао је 16. маја 1922. године министру вјера примједбу на дио Правила о дужностима војних свештеника, која су се односила на њихове надлежности над породицама војних лица. Удружење је сматрало да су се оваквим поступцима војни свештеници не само мијешали у послове парохијских свештеника, већ да је њихово ангажовање за потребе породица припадника војске било и противзаконито. По Закону о уређењу свештеничког стања од 31. децембра 1882. године била је загарантована неповредљивост парохије. У компликованој и дуготрајној преписци на релацији Министарство војске и морнарице – Министарство вјера и Цркве и вјерске заједнице дуго времена тражено је рјешење. До њега се на крају дошло, али на штету квалитета вјерске службе у војсци. Све Цркве и вјерске заједнице, осим Српске православне цркве, сматрале су да измјене правила службе није потребно вршити, јер би у супротном војно свештенство изгубило смисао. Према њиховом ставу траженим измјенама добило би се „спорадично вршење вјерских обреда које се дало лако надомјестити много јефтинијим сурогатом хонорарних војних свештеника“. Међутим, Црквени суд Архиепископије београдско-карловачке изузимање официрских породица из надлежности парохијских свештеника сматрао је не само непрактичним, већ и поступком који је у супротности са одредбама Закона о уређењу свештеничког стања од 31. децембра 1882. године. По мишљењу поменутог суда улога војних свештеника првенствено је требало да буде старање о духовном здрављу војника и официра, док је чинодејствовање по њиховим домовима требало оставити у надлежност парохијским свештеницима. Став Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке подржао је и Свети архијерејски сабор због чега је министар војске и морнарице рјешењем од 20. децембра 1922. године измијенио одредбе правила о дужностима војних свештеника. За православне војне свештенике била је прописана нова одредба којом им је дата надлежност над војним лицима искључиво у оквиру војних објеката и они се од тада нису смјели мијешати у надлежност парохијских свештеника. Војни свештеник могао је чинодејствовати при сахрани официра, подофицира и војних службеника, али само по службеној дужности и без накнаде. Новим правилом о дужностима војних свештеника, донијетим 22. септембра 1934. године, потврђене су измјене у погледу надлежности православних војних свештеника у односу на парохијске, док су све остале дужности остале исте. Једина новина била је да су сви војни свештеници своје годишње извјештаје о раду подносили директно референту за вјероисповијест, док су према претходном правилу на основу извјештаја свештеника команди тактичког нивоа извјештаје подносили свештеници при штабу армијских области. Правни акт на основу којег је одређиван положај и дјелокруг рада војних свештеника у то вријеме била је Уредба о Министарству војске и морнарице. Прва таква уредба донијета је 14. септембра 1923. године, а у оквиру ње и Закон о устројству војске и морнарице. Правно гледано, струка сталних војних свештеника дефинисана је управо доношењем овог закона. Међутим, према Закону о устројству војске и морнарице од 6. септембра 1929. године стални војни свештеници и војни свештеници у резерви преведени су у чиновнике грађанског реда. Од тада се умножавају проблеми везани за статус свештеника који врше вјерску службу у војсци. Доношењем овог закона укинута је струка сталних војних свештеника и одузета им је класа којa је одређивала њихов положај, па су званично вођени као гарнизонски свештеници. Њихов положај више није био предвиђен ни мирнодопском ни ратном формацијом. Вршили су вјерске обреде, изводили вјерску наставу и начелно имали сва ранија права и обавезе као војни свештеници, али је у пракси све било другачије. По рангу су били испод нижих официра, чиме су изгубили на ауторитету, остали су без додатака које су до тада имали и нису могли напредовати у служби као свештеници са статусом државних чиновника у другим министарствима (Министарство вјера и Министарство правде). Посебно им је био тежак материјални положај. Референти за вјероисповијест Министарства војске и морнарице, ради враћања статуса војног чиновника и свих осталих ранијих права, а самим тим унапређења и квалитета вјерске службе, у више наврата су покретали различите иницијативе. Један од основних проблема тог времена, показало се, био је укидање струке, па је предлагано да се донесе уредба којом би она била враћена. Став Министарства војске и морнарице био је да, према одредбама Закона о устројству војске и морнарице, а и на основу других закона, није било основа за доношење једне такве уредбе. Посебно су својим положајем били незадовољни православни војни свештеници. У то вријеме појавила се и иницијатива за прописивање одговарајуће униформе војних свештеника која је требало да представља компромисно рјешење између војних правила и аутономних прописа цркава и вјерских заједница. Њено увођење тражено је како због практичних потреба у ратним и теренским условима тако и због чињенице да због изгубљеног статуса државних чиновника свештеници више нису били третирани са дужним поштовањем, а ауторитет им је био нарушен. Један од примјера који то потврђује јесте да су се свештеници на служби у војсци приликом вјежби и маневара и боравка у теренским условима хранили на „војничком казану“ заједно са војницима. Такође, све чешће се дешавало да војни свештеници у слободно вријеме носе цивилно одијело. Министарство војске и морнарице и Министарство вјера подржавали су војне свештенике у наведеним захтјевима, па је чак израђено и идејно рјешење униформи војних свештеника. Међутим, због противљења цркава и вјерских заједница питање њихових униформи никада није регулисано, нити су била ријешена спорна питања у вези са њиховим статусом до краја постојања Краљевине Југославије.

Српско свештенство у покретима отпора

Српску православну цркву током Другог свјетског рата на подручју Босне и Херцеговине нису погађале само посљедице окупације, убијање и прогон православне јерархије у НДХ, већ и подјела унутар свештенства. Као што је у народу настала подјела на идеолошко-политичкој основи тако је било и међу свештеницима. Није то била само подјела по политичким странкама, каквих је било прије рата, него по идеолошком схватању и погледу на свијет и живот. Тако су се појавила два покрета – четнички и партизански.Већина свештеника СПЦ остала је по страни у времену кад се окупација све више продужавала, а грађански и герилски рат ширио, мада је било и оних који су се ангажовали на једној или другој страни, на самом почетку или у току рата. Једни су били ангажовани у КПЈ од раније, а неки су ушли у њу у току рата, док су други пак били у Југословенској војсци у отаџбини, тј. у четничком покрету. У западној Босни, дијелу Далмације и на простору Лике свештеници су, знатним дијелом, били на страни четника. По својој активности свештеници који су преживјели усташки геноцид у НДХ пришли су четницима, док су други били пасивни, а многи су се приклонили комунистима.

Свештеници су се у четничким јединицама појавили већ у Априлском рату 1941. Такав је случај свештеника Момчила Ђујића из Стрмице код Книна, који је заједно са својом групом виђен на положајима око Босанског Грахова. Иначе, он је са својом јединицом (Динарски корпус) оперисао на тромеђи Далмације, Лике и Босне бранећи на том подручју српски народ од усташа. Истини за вољу, поп Ђујић је на почетку рата скинуо мантију и узео пушку да брани свој народ. Осим њега, командант Требавског одреда био је свештеник Саво Божић, познат као „поп Саво” кога су убили партизани код Теслића у мају 1945. У Херцеговини, свештеник Радојица Перишић бранећи народ од усташа био је током рата командант Мостарске и Голијске бригаде, која је била у саставу Невесињског корпуса. Убили су га партизани 1945. у селу Разбој (код Српца), за вријеме повлачења четника према Словенији. Свештеник Кајица Кострешевић боравио је у четницима све до почетка децембра 1945. када се предао комунистичким властима. Као војни свештеник био је распоређен у Првом средњебосанском корпусу код војводе Лазара Тешановића. У јединици је, између осталог, одржавао вјерске зборове на којима је говорио о вјери и са вјерског гледишта тумачио комунизам. Војни свештеник и велики борац против комунизма био је јереј Миладин Петровић из Доње Лепенице код Српца. У првој фази рата био је војни свештеник Чегарског корпуса. Рањен је 1943, а почетком 1944. вратио се у свој родни крај. Био је војни свештеник Средњебосанског корпуса, исљедник војног суда и савјетодавни члан штаба Мотајичке бригаде. Поред свештеничке службе често је писао прогласе народу мотајичког краја упозоравајући на злочине и лажи комуниста.

Свештеници у јединицама учествовали су у прослављању хришћанских празника, слава, заклетви војника и др. Постојала је идеја да се на тромеђи гдје је дјеловао Динарски корпус отворе српске школе за учење вјеронауке. Да би однос свештеника на служби у јединицама био регулисан према војничком старјешинству, и уопште, Дража Михаиловић, командант ЈВО, је посебним наређењем од 29. маја 1944. одредио њихова звања. У рангу мајора били су архимандрити, игумани, протојереји, у рангу капетана синђели, протосинђели итд. На Преображење 1944. састали су се свештеници из четничких јединица око Врховне команде гдје је донесена резолуција у којој се захтијевало од четничког руководства да настави борбу са партизанским покретом до побједоносног краја. У марту 1945. биле су предузете мјере да се на Требави одржи конгрес свештеника из Србије, Босне, Црне Горе, Санџака и осталих српских крајева. На конгрес су били позвани сви свештеници, војни и парохијски како мирског и монашког реда тако и сви мисионари који су имали завршен вјерско-идеолошки курс.

Архијереји и свештеници СПЦ имали су више симпатија за генерала Михаиловића и његов покрет, јер је он био краљев изасланик, затим министар војске, морнарице и ваздухопловства, тј. убијеђени монархиста, одан династији Карађорђевића. У сарадњи са Дражом Михаиловићем, међу црквеним великодостојницима, истицао се, и епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ). Он је, са још двојицом архијереја (Јованом Илићем и Валеријаном Стефановићем), потписао текст Владе Милана Недића Апел за борбу против комуниста.

Четнички покрет био је један конгломерат састављен од много малих и великих цјелина, у сваком погледу,  за разлику од партизанског који је био организован и строго централизован. Партизански вођа Јосип Броз Тито је много прије генерала Михаиловића створио институцију војних свештеника. Вођство КПЈ, као и већина њених чланова, било је атеистичко. Избијањем рата, док је окупатор настојао да искористи вјерске разлике за своје циљеве, КПЈ је позивала на национално јединство и борбу против национализма и шовинизма. Спровођење партизанске политике према СПЦ вршено је само посредством оданих свештеника, симпатизера или припадника партизанских јединица. Таквим свештеницима састављена су у Врховном штабу упутства о раду којих су се морали придржавати. У свом пропагандном материјалу, који су припремали свештеници у јединицама, увијек су завршавали паролом „живјело борбено свештенство Српске Цркве”. Врховни штаб НОВ и ПОЈ у току рата, посебно по Босни и Херцеговини, спроводио је своју политику према СПЦ посредством свештеника Владимира Зечевића. Улога Зечевића, православног свештеника са партизанском звијездом и крстом на капи, била је велика. Он је још у Фочи, по наређењу партије, и „по одлуци Врховног штаба, поново, али сада преко титовке, сељачког гуња, парабелума о појасу и коњичког карабина, морао да навуче епитрахиљ”. Током 1942, црквену службу вршио је у више мјеста око Фоче, Калиновика, Устипраче и Чајнича, јер на том простору није било православног свештеника. Преливао је гробове по селима Калиновика, а у Трнову је крстио 150 дјеце. Послије сваког обреда „умјесто проповиједи поносно је говорио о значају оружане борбе с окупатором и о домаћој издаји, о братству и јединству”. Средином августа Зечевић је боравио у Гламочу са Врховним штабом гдје је, заједно са преживјелим свештеником из Гламочког поља, служио службу у опустошеној цркви. Исте године, почетком септембра, из близине Мркоњић Града, Зечевић је писао Титу, између осталог, и о раду свештеника Јевстатија Караматијевића који је намјеравао да оснује одбор „Братства Светог Саве”. У томе га је омео Зечевић истичући да су друштва Светог Саве прије рата била „легло великосрпства”.

У придобијању народа партизански свештеници, међу којима је предњачио споменути Владо Зечевић, примјењивали су различите методе дјеловања. Историчар Владимир Дедијер забиљежио је да је „поп Владо крстио 18 дјеце, дао прилог за сиромашни народ тога краја. Крштење у кући у којој се налази Народно Ослободилачки одбор, испод Стаљинове слике. Дјеца пиште, а поп их полива. Чизме, само епитрахиљ пребачен, за појасом револвер”. Било је и несвршених богослова који су крштавали.

Иначе, Зечевићу је партизанско руководство повјерило окупљање свештеника у Босанској Крајини средином октобра 1942. У том циљу он је 2. новембра 1942. у Босанском Петровцу саставио распис свим вјерским референтима у најближим партизанским јединицама. У распису се позивају сви свештеници, студенти теологије и богослови да обавезно учествују 15. новембра на скупштини православног свештенства у Српској Јасеници, срез Босанска Крупа. На састанак је дошло девет свештеника (Владо Зечевић, Блажо Марковић, Видак Дракић, Стеван Пејић, Јован Шолаја, Блажо Радојчић, Милан Цигановић, Крстан Бијељац и Богдан Вуксан), један монах (Рувим Жижић), 11 ученика богословија (Радомир Соколовић, Јанко Димић, Веселин Копривица, Лазар Радошевић, Радован Стијачић, Слободан Савић, Бранко Бојновић, Милан Обрадовић, Веселин Кујовић и Ристан Павловић) и један студент теологије (Веселин Булатовић). На скупу су, осим Зечевића, своје реферате изнијели Јевстатије Караматијевић из Треће санџачке бригаде, Јагош Симоновић из Четврте црногорске бригаде и Блажо Марковић, референт Прве пролетерске бригаде. На крају је састављена и усвојена „Посланица”, која је касније штампана и упућена народу и свештенству. На почетку „Посланице“ велича се Совјетски Савез и Руска православна црква, а онда се критикује сарадња представника СПЦ са окупаторима и осуђује се Гермоген, поглавар тзв. „ХПЦ”. Даље се велича личност патријарха Гаврила, одаје се поштовање пострадалим епископима и свештеницима, а потом се истичу дјела војних свештеника из партизанских јединица. „Многе су цркве отворене и у њима се врши служба Божија, разваљене и опогањене су очишћене и освећене. Десетине хиљада дјеце је крштено, десетине хиљада погинулих, покланих, убијених и умрлих опојани су, стотине брачних парова су вјенчани, стотине нових домова је освећено, више хиљада људи је причешћено и извршени су безбројни вјерски обреди”. На крају „Посланице“ позива се муслиманско и римокатоличко свештенство да се придружи партизанским јединицама, те се осуђује избјегличка влада у Лондону која подржава Дражу Михаиловића. Организатори су овај скуп партизанских свештеника, теолога и богослова окарактерисали као историјски, јер се пред лицем цијелог православног народа, те пред лицем других вјероисповијести и културног свијета, показује „да светосавска Црква, бар једним својим дијелом, одражава своје свијетле традиције, да је дубоко народна, да је своју судбину везала за судбину народа”.

Поред Зечевића у партизанским јединицама био је и монах Мирон (Милун Николић) из Херцеговине, који је био главни организатор устанка против усташа у околини Билеће. Кад су се партизани повукли из Херцеговине Мирон је мобилисан у четничке јединице, да би у борбама у Лици био заробљен и осуђен од стране партизана на смрт. Из Херцеговине, тачније из Захумско-херцеговачке епархије, свештеник Новак Мастиловић, преживјевши усташко клање, отишао је у Црну Гору гдје се придружио партизанима. У рату је био један од значајнијих и активнијих свештеника и учесник засједања АВНОЈ-а у Јајцу. У Дабробосанској митрополији активан је био свештеник из Шековића Саво Савић. Уз њега су била и његова три сина, а због активног учествовања у НОБ-у изабран је за члана АВНОЈ-а и ЗАВНОБиХ-а. Заједно са синовима, у току, а више послије рата, прокомунистички био је оријентисан свештеник Милан Илић. Прокомунистички је био оријентисан и свештеник Ратко Јелић, парох у Пећи код Босанског Грахова. Он се партизанима прикључио 1941/42, а послије рата се није вратио у своју парохију. Постао је високи функционер Свештеничког удружења Хрватске, а затим и Савезног удружења православног свештенства Југославије.

Јосип Броз је 23. јуна 1942. одлучио да формира институцију вјерског референта. Први постављени вјерски референт био је Владо Зечевић, да би касније били постављени и други. Подобност неког свештеника за положај вјерског референта ревносно је одређивана са највишег врха, тј. од стране самог Тита. Тако је по његовом одобрењу извршен распоред референата у Првом босанском корпусу крајем 1942, гдје су били постављени „за четврту дивизију Рувим Жижић, јеромонах, и досадашњи референт II пролетерске (србијанске) бригаде, а за пету дивизију друг поп Видак Дракић, досадашњи вјерски референт X херцеговачке бригаде (треће дивизије)”. Крајем 1942. у партизанским јединицама било је седам вјерских референата православне вјере, два муслиманске и ниједан римокатоличке вјере. Вјерски одсјек формиран је новембра 1942, у Бихаћу, на Првом засједању АВНОЈ-а. За шест мјесеци, колико су постојали вјерски референти, урађено је мало, што је признао и Владo Зечевић у свом реферату изнесеном 26. новембра 1942. у Бихаћу. Такође, треба нагласити да је Просвјетни одсјек при АВНОЈ-у одобравао предавање вјеронауке за све вјерске заједнице уз контролисање њиховог става према НОБ-у. На Другом засједању АВНОЈ-а, одржаном крајем новембра 1943. у Јајцу, створено је Предсједништво и Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ). На првој заједничкој сједници ова два органа, 3. децембра, а на приједлог Јосипа Броза, образована је Комисија за питање вјере, те је том приликом препоручено да сва земаљска вијећа треба да створе своје вјерске комисије.

Из тактичких разлога партизани су поштовали вјерске обреде и празнике. Тито је честитао окупљеном народу празник у Српској Јасеници на Божић 1943. Он је 1942. поводом Ђурђевдана објавио посебну заповијест најближим партизанским јединицама. А исте године Владo Зечевић је за Васкрс саставио посланицу српском народу и свештенству Босне и Херцеговине, Санџака, Црне Горе и Србије. У њој се осуђују, поред „Германа и Латина, и домаћи издајници”. Иначе, прославе Божића, Светог Саве, Видовдана и других црквених празника праћене су текстовима у партизанским новинама.

Партизански покрет водила је КПЈ, а главни циљ му је био успостављање комунистичког поретка. Међутим, из тактичких разлога више је истицана антифашистичка и ослободилачка страна борбе. У складу са тим, придобијан је народ, између осталог, и толерисањем и организовањем вјерских активности. Промјеном политике великих сила према покретима отпора на подручју Југославије и приближавањем краја рата партизани су мијењали своју тактику. Наиме, почео је обрачун са „народним непријатељима и сарадницима окупатора” међу којима су били и свештеници. Тада су комунисти кроз однос према вјерским заједницама показали свој истински карактер.

Побједа комунистичке опције након рата утицала је на уређење државе, али и на организовање оружане силе – војске. По свим уставима нове Југославије цркве и вјерске заједнице биле су одвојене од државе, самим тим и без улоге у државним институцијама од којих је најзначајнија била Југословенска народна армија – ЈНА.

Извор: Драган Шућур, Православно свештенство у МО и ОС БиХ, Канцеларија православног душебрижништва и Ризница, Бања Лука, 2018, стр. 11-54.

Фото: Благодарење после битке на кумановском бојишту 1912. године, Војни музеј Београд