Владимир Димитријевић: ХРИШЋАНСКИ ЛИК СРПСКОГ ВОЈНИКА

31. 08. 2021. urednik

Обнова српског хришћанског лика у војнику наше војске значиће највећу победу духа Истине и Правде над духом лажи и неправде који је наш народ тако дуго мучио у 20. веку. Војник хришћанског срца неће морати да се на силу приводи испуњавању правила Женевске и других конвенција – његово срце, пуно љубави, знаће да изабере којим путем треба поћи чак и у најтежим околностима

На српским крајпуташима (о којима је озбиљну трилогију „Камена књига предака“ – „Сељакова душа на камену“ – „Каменописци народног образа“ написао Радојко Николић) налазе се дивни ликови српских ратника, осталих негде по балканским и европским гудурама у ратовима од 1912-1918. Сваки од тих ликова као да је сишао са фреске. Један од најважнијих момената приказивања ових српских младића који су пали у боју за отаџбину, јесте чињеница да су њихове руке скрштене на грудима, као пред причешће, а да пушка из које су пуцали стоји по страни. Они, бранитељи и заштитници „жене и детета, цркве и племена“ (Његош) нису ишли у рат да убијају друге, него да жртвују себе, и велика интуиција народног генија представљала их је као смерне, Богу и роду послушне, као оне који су имали „стас момачки, поглед девојачки“. То не значи да они нису борили; то не значи да они нису пуцали у непријатеља. Али, то значи да њихова основна снага није била жеђ за убијањем, нити воља за моћ, него кротка љубав према завичају и ближњима. А та је љубав извор највећих херојстава, највећих подвига за које је човек способан. Епископ будимски др Данило (Крстић) прави разлику између појмова убити и усмртити, па каже да прво значи лишити некога живота са демонском жељом да нестане, да му се затре траг и име, да и сама његова душа буде уништена, а оно друго значи послужити као оруђе правде Божје у одбрани светиње, отаџбине, породице, и спречити насилника и скврнитеља да чини злодело које је намерио да чини.

У својој књизи „Карактер и менталитет једног поколења“ Драгиша Васић истиче управо оно о чему смо малопре говорили кад смо помињали ликове на крајпуташима: циљ србског војника је увек и свагда био да се што пре врати кући, а не да убија и ужива у ратним страхотама. Из свега тога се види да су Срби дубином свог бића схватили поруку кирило-методијевског православног предања, коју је Свети Кирило изговорио када су га Сарацени питали „како хришћани могу ратовати а одржати Христову заповест о мољењу за непријатеље“. Та порука гласи; „Христос, Господ наш, заповедио нам је да се молимо Богу за оне који нас гоне, те да и њима чинимо добро. Али, Он нам је још рекао: већу љубав нико не може имати у овоме животу него ако ли ко душу своју положи за пријатеље своје. Стога ми подносимо увреде које непријатељи чине нама појединачно, и молимо се Богу за њих. Али као заједница ми се залажемо једни за друге и полажемо животе своје, да не би како непријатељ, пленећи браћу нашу, запленио с телима и душе њихове, и погубио их и телом и душом“.

Једна од најважнијих особина српског војника је његов хришћански, витешки однос према непријатељу. Шта то значи? То значи да Србин осећа да је и непријатељ човек, и не дозвољава себи да се огреши о човештво свог ближњег, макар тај ближњи био са друге стране бојишта. То је оно начело о коме је често говорио наш патријарх, господин Павле: „Пушка мени, пушка теби, па коме Бог и срећа јуначка“. То јест – огледаћемо се на бојном пољу, али ако те победим, ако те раним или заробим, ти за мене више ниси смртоносац, него брат у невољи, и ја с тобом морам поступати човечно. Сетимо се само згађеног војводе Драшка, који, кад види како Млечани злостављају Далматинце који робују на њиховим галијама, узвикује: „Што, погани, од људи чините?“ С друге стране, свето начело хришћанског ратника је – не цвелити нејач, било чију. Жене и деца су неприкосновени, и ко се огреши о њих, мора бити строго кажњен. Зато није нимало случајно што је Карађорђе, кад су му рекли да његов брат силује девојке (а због одбране части Срби су се, између осталог, и дигли на устанак против Турака), обесио свог брата и забранио мајци и укућанима да га оплакују. Наравно, било му је тешко, и три дана ни са ким није реч проговорио – али није могао да дозволи да било ко, па ни његов брат, крши ово свето српско правило – не дирати нејач.

Примера хришћанског милосрђа нашег војника има много, можда више него код било ког другог народа на Балкану. Ми ћемо навести само неке, тек толико да илуструјемо оно о чему смо већ говорили. Тако Норвежанин, Хенрик Ангел, официр који је са Србима био у балканским ратовима, у својој књизи „Српске ратничке приче“ каже: „Српски војници, српске власти заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље. Ја и многи моји земљаци, лекари и људи као и капетан Нерегор, можемо потврдити да је у подручјима где смо се кретали поступање било веома хумано, сасвим другачије хумано од онога на шта смо иначе навикли у Европи. Витешко поступање Срба са заробљеницима и избеглицама може да превазиђе само оно које показују Црногорци. И то кажем по сопственом увиду, а не по причању других. Случајност је учинила да сам једном становао са неколико стотина мухамеданских избеглица. Нисам видео ни трага лошег поступања. Срби су им обезбедили бесплатан превоз возом, дозвољено им је да се сместе по вагонима и око њих, од војника су добили чак и хлеб. (Од својих једноверних у истом селу добили су само мало дувана.) Видео сам да те избеглице толико верују војницима да су, када су они, једно туце њих, лакше болесних, дигли логор и кренули, скоро сви пошли за њима. Жене су упртиле децу на леђа и узеле за руке, натовариле на себе оно мало што су поседовале и пожуриле за њима. Видео сам војнике како помажу деци, како уплаканој деци дају воду и храну… Ја сам, што се мене тиче, напустио Србе пун највишег дивљења према витешком, пажљивом начину на који су власти, како цивилне, тако и војне, поступале у освојеним подручјима. У Кочанима сам видео стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. У Манастиру сам видео исто, само у још већем обиму. Нисмо баш навикнути да то увек доживимо од народа који се хвале да су на вишем културном нивоу од Срба. Дозволите ми да додам да ја и моји другови никад нисмо видели ниједног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника. То мора да значи да српски војници имају пре свега јаку народну дисциплину. Онда се може разумети да се у таквом народу могу образовати потпуно употребљиви војници за само 18 месеци. Нужна војничка дисциплина природно исходи из народне дисциплине“.

У књизи „Солунци говоре“ Антоније Ђурић наводи случај србског војника који је заробио болесног Бугарина док је овај на извору пио воду. Бугарин га је молио да га убије, јер више не може да издржи. Уместо тога, србски ратник је заробљеника посадио на свог коња, а он је коња повео у правцу српског логора. Тамо су срели војводу Степу Степановића (оног, дубоко побожног, који се сваки пут пред битку молио за своју војску и народ). Кад је видео ту слику, велики војвода је, уместо да свог војника укори (што је овај очекивао), ускликнуо: „Хиљадили се такви синови!“ Јер, док је таквих, Срби не могу пропасти.

Драгиша Васић у поменутом делу „Карактер и менталитет једног покољења“ описује случај србског војника Пацка, који је, на ничијој земљи, између српске и бугарске линије фронта, искористивши прекид ватре због магле која је пала, изашао из рова да би сахранио бугарског поднаредника Касанова, који је лежао на ничијој земљи. Пацко му је и крст издељао и побо му га више главе. Кад се магла разишла, неко од Бугара је угледао Пацка, пуцао у њега и убио га на месту. Он је пао преко крста на гробу свог непријатеља.

После пораза код Битоља и Облакова, Xавид паша се са разбијеном турском војском повлачио, док су га гонили војвода Вук и пуковник Зисић. Престолонаследник Александар је сазнао да међу Турцима у повлачењу владају глад и заразне болести. Зато је наредио да се непријатељу пошаљу храна и лекови. Дирнут оваквим поступком, паша је одмах послао своје парламентаре ради преговарања.

Када су, у славном српском 19. веку, Црногорци заузимали Никшић, њихова команда је поручила Турцима да Црногорци топовима могу разорити град, али да би то значило и рушење града и покољ нејачи, па су православни официри гарантовали Турцима да могу да прођу у Босну, са целокупним својим наоружањем, ако то желе – то јест, да могу да се повуку без борбе. И заиста: Турци су се повукли без борбе, а Црногорци су одржали своју реч. Браниоцу Скадра, Есаду-паши, због храброг држања наши официри су оставили знаке официрског достојанства – сабљу и револвер. Есад-паша ће то Србима вратити добрим, и касније, кад су се повлачили преко Албаније, настојаће да им помогне.

Свакако да у обрасце хришћанског понашања српског војника спадају и она правила која су очеви предавали синовима када су синови ишли да се боре за отаџбину. Та правила су била кратка, јасна и једноставна:

1. Кад се пуца, не нишанити у непријатеља, него пуцати према непријатељским линијама (наравно, ово није увек могуће; али када је могуће, поступити тако);

2. Не узимати ништа са покојника од његових личних ствари;

3. чувати се од неморалног живота и распусности;

4. Поштовати туђе и не отимати нечију муку и зној.

Покојни деда по мајци ми је причао, да је његов отац Јанко Лучић, из Кулиноваца код чачка, прелазио преко Албаније са десетинама хиљада других војника и мученика. Били су гладни до бола. Једном приликом, док су прелазили кроз албанско село, он је не могавши да издржи глад, ударио кундаком о врата неке куће. Отворила му је Албанка, са заром и фереџом. Иза ње је било много деце, која су га уплашено гледала. Тада је Јанко на шиптарском затражио хлеба, и жена му је пружила комад проје. То је било довољно да Јанко Лучић реши да више никад на тај начин не тражи хлеба – сетио се да можда неки туђин удара на врата његове куће, и тражи хлеба од његове жене и гладне деце.

Српска војска има славне и светле традиције јунаштва и чојства. Војска СРЈ, која те традиције заима, не треба да се боји за своју будућност, само ако им се врати. Међутим, веома важно је рећи да тај повратак мора бити суштински, а не формални. А управо то значи обнову војне свештеничке службе, могућност да се војници и официри исповедају и причешћују. Јер, извор човекољубља је благодат Јединог човекољупца, Господа Исуса Христа, чији су синови по благодати Свети Сава и Свети кнез Лазар утемељили етику српског хришћанског војинства.

Ових дана се много говори о томе како је наша земља мултиконфесионална, па то смета увођењу веронауке у школе и војног свештенства за припаднике православне вероисповести у Војску југославије. Али, то могу да говоре само злонамерни људи. Православље се никад није наметало, нити ће се икад наметати силом. Као што би деца традиционалних конфесија нашег тла, као и православна деца морала да имају веронауку коју ће из буџета финансирати држава (дакле, римокатолици, традиционални протестанти, мухамеданци, Јевреји), тако исто би и сваком припаднику наше Војске требало омогућити да похађа богослужење своје вере и слави празнике своје религијске заједнице без икаквих проблема. Уз то, у војсци се религијски поглед на свет не би наметао ни онима који нису верујући. Православље није марксизам, и они који тврде да је хришћанска веронаука исто што и марксизам су или неупућени у оно о чему говоре или злонамерно кривотворе чињенице.

Извор: Зборник Војска и вера, са округлог стола о регулисању верских питања у Војсци Југославије, НИЦ Војска, Београд, 2001. стр. 69-72.