Стевица С. Карапанџин: ОСНОВЕ ВЕРСКЕ СЛУЖБЕ У ВОЈСЦИ

18. 08. 2021. urednik

Одвојеност државе од цркава и верских заједница у савремено доба више се не може посматрати и уређивати на начин као што је то чињено у комунистичким режимима током друге половине XX века. Један од примера који то потврђује јесте и чињеница да данас готово у свим савременим војскама постоје војни свештеници, а верске службе у њима организоване су на безмало идентичан начин.

Верска служба у већини савремених војски представља специфичну војну службу, намењену њиховим припадницима као једној посебној категорији грађана. Војна професија спада у групу мањег броја специфичних професија, као што су нпр. лекарска, свештеничка и сл., чија је заједничка одлика да, за разлику од других занимања, имају немерљиву вредност. Поред тога, она се по државном значају, али и суженом спектру права које могу остваривати они који је обављају, знатно разликује и од претходно поменутих професија. Дакле, она није „обично занимање”, између осталог и због тога што њени припадници и у најмирнијим периодима увек морају бити спремни на прелазак на животне и радне услове чија драматичност врло брзо може бити промењена, све до ситуација опасних по живот. Другим речима, њима нико не може гарантовати да ће им се дан завршити мирно без обзира што је тако почео, јер припадници војске у миру не раде само „свој посао”, већ се непрекидно припремају за извршење додељених мисија и задатака који су, како је већ наглашено, од највишег државног значаја. Они не могу бирати где ће службовати, нити смеју имати било каквих дилема у вези са извршавањем наређења (под условом да нису противзаконита).

Омогућавање овој специфичној категорији грађана да на један посебан начин остварују слободу вероисповести током војне службе није новост, већ напротив, нешто што у великом броју држава има вишевековни континуитет и што је данас у готово свим европским земљама не само реална потреба већ и широко распрострањена пракса. У том смислу верска служба у Војсци Србије, кроз примарну улогу остваривања слободе вероисповести њених припадника, остварује пре свега позитиван утицај на развој и унапређење њених оперативних способности, док су операције амбијент у којем њен смисао највише долази до изражаја.

ОДНОС ВЕРСКОГ И СЕКУЛАРНОГ

Да би се у општем смислу разумела улога верске службе у Војсци Србије, посебно у операцијама које изводе њене снаге, не сме се занемаривати тренутна, у уводном делу поменута свеопшта реафирмација религије у друштву. Због тога се уочава потреба за разматрањем односа религијског и секуларног, и то због низа непознаница, нејасноћа и предрасуда карактеристичних за данашње време. Вреди се, у контексту теме, подсетити речи Богољуба Шијаковића: „О односу државе и Цркве разговарамо у доба секуларизма, који настоји да искључи религиозну интерпретацију стварности у свим важнијим областима живота и у институцијама модерног друштва. Секуларне су и држава, и привреда, и наука, и техника, и уметност, и просвета. Нарочито је то тако у временима безобзирног поништавања светости. Недавно напуштени двадесети век, као ниједан претходни, век је организованог и научно-технолошки усавршеног масовног уништавања људи, свеопштег унижавања људског достојанства и отимања слободе.”^[1]

Слобода вероисповести припадника војске у савременом свету остварује се кроз војну, капеланску верску службу, што је случај и са Војском Србије. Пре преласка на даље разматрање ове проблематике потребно је извршити анализу односа религијског и секуларног, и то кроз три сегмента: однос вере и морала, однос државе и цркава и верских заједница и однос религија према рату.

Однос вере и морала

Улога политичких комесара, касније помоћника команданата за политички рад или морално-политичко васпитање, током друге половине ХХ века у нашој војсци заснивала се на спровођењу и контроли политике тадашње једнопартијске државе.^[2] Преласком на вишестраначки политички систем та улога изгубила је на значају, па је у пролеће 1990. године у оружаним снагама Социјалистичке Федеративне Републике Југославије појам морално-политичко замењен појмом морално. Поред језичке промене и елиминисања политичког аспекта, готово једина новина у то време било је увођење војних психолога у команде јединица и установа тадашње Југословенске народне армије. Њихова улога била је да, неспорном и потребном струком, „помажу органима за морал у бризи за душе припадника”. Тек две деценије касније, кроз враћање верске службе, коначно су створени услови за суштинску доградњу и даљи развој моралне компоненте војне моћи на један савремен начин. Међутим, важно је нагласити да су тиме створени и услови за развој функционалног окружења у којем би се непрекидно одвијала међусобна надградња (не и мешање надлежности) у деловању војних психолога и војних свештеника, односно верских службеника. Мало је познато да су, поред свих других војних формација задејствованих током Другог светског рата на просторима бивше Југославије, од пролећа 1942. године па све до краја рата и партизанске јединице имале војне свештенике. О томе ће нешто више речи бити у одељку Верска служба у партизанским јединицима током Другог светског рата, при чему је битно истаћи да су одмах након рата та формацијска места укинута, а комесарска су остала фактички све до увођења вишестраначког система, почетком деведесетих година.

Чињеница је да је војна организација, било да се састоји искључиво од професионалних припадника или не, без доброг морала незамислива. У уводу је већ наглашено да се, без обзира на степен развијености физичке и концептуалне компоненте војне моћи, уз низак ниво развоја моралне компоненте више уопште не може говорити о војној моћи.^[3] Због свега тога, да би враћањем верске службе у Војску Србије били створени услови за испољавање искључиво позитивног утицаја на њене оперативне способности, потребно је направити осврт на један веома интересантан и важан сегмент иначе комплексних односа вере и морала.

Вера није један од садржаја морала, како то данас поједини рационалистички усмерени појединци покушавају да прикажу. Пре би се могло рећи да је такво схватање у ствари реликт идеолошке прошлости. Ствар је обрнута, морал произилази из вере и на њу остварује повратни утицај. Кроз анализу њиховог међусобног односа уочава се потреба указивања на један актуелан и наизглед миноран проблем, а који би преношењем у војну средину могао прерасти из изазова у ризик, па чак и претњу. Наиме, приликом сагледавања односа вере и морала не сме се губити из вида присуство својеврсног и у савременом свету све присутнијег раскорака онтолошког (метафизичког) и деонтолошког (етичког) питања. Познато је да се секуларна етика бави искључиво питањем исправности деловања. Њеним начелима и вредностима, као и нормама које из њих произилазе, уређује се и одређује да ли је неко бољи или лошији. Без обзира што је секуларна етика, у садашњем облику, пре миленијум или два била потпуно непозната, њој је данас подређено готово све и она претендује да даје суд о свему и да своју позицију помера до нивоа догме.^[4]

По секуларној етици, суштина је бити добар. Међутим, ако се на проблем погледа из перспективе верујућег човека, види се да за њега бити добар нема смисла без претходног разумевања појма бити. Другим речима, тек се одговором на питање шта јесте, добија и одговор на питање шта чинити, а тај одговор не може да пружи секуларна етика.^[5] У претхришћанској епохи то је покушавала да учини једна друга философска дисциплина – онтологија. С обзиром на то да је све променљиво, пролазно и непостојано, да све умире и труне, одувек се у људском роду постављало питање шта је суштина. Онтологија се бави питањем вечности и превазилажења смрти, а под суштином и истинитошћу бића подразумева се његово вечно постојање.^[6] Дакле, предмет онтологије јесте суштина бића. Старогрчка онтологија имала је проблем откривања те суштине и приликом трагања за њом правила је одређене промашаје. Ту постоји један савремени парадокс, који произлази из чињенице да је данашња секуларна етика много тога преузела од те старе, промашене јелинске онтологије. Али није само она! Према учењу Цркве, сва религијска застрањења која су настајала током двомиленијумске историје хришћанства, па и у ранијим периодима, последица су истих, праотачких (адамовских) промашаја. По таквом схватању, до суштине је могуће доћи само кретањем у назад, ка ,,првобитном узроку и савршеном стању”.^[7]

Занимљиво је да та старогрчка онтологија и данашња секуларна етика имају једну заједничку додирну тачку, а то је веровање у вечну идеју. Поред тога и површним освртом може се уочити да секуларна етика непрекидно мења сопствене вредности и да оно што је у прошлости било неморално, у садашњости или будућности може бити проглашено моралним. Због тога она, када су верујући људи у питању, не може да претендује на апсолутни ауторитет. Богољуб Шијаковић у вези са тим каже: „Заиста, живимо у свету насиља у ком се радикално потире разлика између добра и зла. Граница између нормалног и абнормалног не само што је померена, него је на многим местима избрисана. Духовна ситуација нашег доба је поражавајућа. Морални скептицизам, нихилизам и општи релативизам – то су стања не само наше теорије, него и наше егзистенције.”^[8] У секуларној етици нихилизам се данас често испољава и кроз тврдњу да уопште нема објективног критеријума морала. Сведоци смо да поједини атеистички (безбожнички)^[9] настројени психолози тврде да зло као духовна сила уопште не постоји. Секуларна етика, која човека искључиво третира као индивидуу и ,,као својеврсно гориво чија је улога да сагорева у сврху очувања општих непролазних вредности и даљег прогреса човечанства”, заснива се, пре свега, на моралном закону. У суштини, у секуларној етици човек је као појединац потпуно заборављен и занемарен.^[10] Ту, у контексту теме, долази до ескалације проблема, јер се секуларном етиком уређује искључиво како нешто чинити. Међутим, то није довољно да би се у потпуности уредили односи оних људи који су у заједници са Богом.

За разлику од секуларне етике и старогрчке онтологије, хришћанска онтологија циљ стварања света види у сједињењу свега створеног са Христом.^[11] У тој онтологији, а може се рећи и хришћанској етици, суштина није у моралу већ у евхаристијској заједници. Погледа ли се на проблем са тачке гледишта припадника Војске Србије – православног верника, уочиће се да је њему излишно говорити о секуларној етици, поготово што одговори које она нуди не решавају његов кључни проблем – превазилажење смрти. Он, за разлику од атеисте (безбожника) који по вредностима секуларне етике „мери” ко је добар а ко није, зна да су сви људи грешни и да је грех узрок смртности, али и да се спасти могу само они који свој грех не сматрају мерилом врлине.

Угао гледања припадника Војске Србије – православног верника на овај проблем у складу је са речима архимандрита Софронија: „Суштина греха није у нарушавању етичких норми, већ у одступању од вечног Божанског живота, за који је човек створен и на који је он природно, тј. по природи својој, позван”.^[12] Спасење је могуће само кроз покајање, које поред сагледавања сопствене грешности, подразумева и познање Бога. Ако се даље анализира став припадника Војске Србије – православног верника, видеће се да је само кроз евхаристијску (крстолику) заједницу могуће задобити вечност, а та заједница је оно што називамо хришћанским животом.^[13] Он као појединац има могућност да се само кроз ту заједницу оствари и потврди, што као индивидуа никако не може постићи. У православљу се личност не ограничава само на оквире индивидуалног, јер се без једновременог односа са Богом и ближњима човек не може нити потврдити, нити остварити. Међутим, то не значи да појединац, понашајући се супротно начелима хришћанске етике и самим тим што је члан евхаристијске заједнице, може по аутоматизму очекивати превазилажење смрти. Не, него је спасење могуће испуњавањем Божије воље, уз придржавање норми хришћанске етике и усвајања њених вредности и, што је опет потребно нагласити, без обоготворавања природе и очекивања да нас она избави од смрти. Свети Силуан Атонски је у свом срцу чуо глас Господњи који му је рекао: „Држи ум свој у аду и не очајавај”.^[14] То значи да спасења нема ни без истовременог присуства Божије милости и људског смирења.^[15] На потребу да се буде и моралан упућује 48. стих главе 5 Јеванђеља по Матеју, која је иначе основ хришћанске етике: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески”.^[16]

Припадник Војске Србије – православни верник пред собом увек има пример покајаног разбојника са десне стране и пример непокајаног разбојника са леве стране Христовог Крста на Голготи: „И с њим распеше два разбојника, једнога с десне, а једнога с лијеве стране њему. И испуни се Писмо које говори: И уврстише га међу безаконике”.^[17] Из та два примера се на најочигледнији начин види примат онтологије над етиком: „А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си сâм осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају.”^[18] Примери двојице разбојника распетих заједно са Христом на Голготи показују да етика није меродавна за спасење, а што је верујућим људима пресудно питање. При истом греху, са етичке тачке гледишта, међу људима нема разлике. Са онтолошке тачке гледишта разлике могу бити несагледиве. Примат онтологије над етиком види се и у примеру митара (цариника) и фарисеја:^[19] „Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме! Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се”.^[20] Цариник је у етичком погледу био посрнули човек, али је зато у онтолошком погледу био човек са дубоким покајањем. Фарисеј се строго придржавао норми, али је у суштини био „окречени гроб”. Зато је цариник због свог смирења отишао из храма оправдан, а фарисеј због своје гордости није постигао тај циљ.

За војника православног хришћанина сви људи треба да буду подједнако драгоцени, укључујући и оне који нису у заједници, не због тога што су морално савршени, већ зато што су то што јесу. Али не само то! Православни верник посматра људе не само онаквим какви јесу већ и онаквим какви ће бити када приђу Христу. Док етика тражи толеранцију, онтологија тражи љубав, а љубав покрива све. Из тога се види колика може да буде провалија између секуларне и хришћанске етике, при чему је важно нагласити да она постоји и када су у питању односи етика других великих монотеистичких религија и савремене секуларне етике.

При разматрању утицаја вере на морал потребно је имати у виду чињеницу да је старогрчки доживљај моралног закона као вечне идеје у одређеном смислу присутан и кроз начин живота који се у данашње време управља по нормама секуларне етике.^[21] Такво учење је кроз историју често било основа за многобројне случајеве верског застрањивања,^[22] с једне, али и поједине једноумне идеологије, с друге стране. У случају верског застрањивања, то учење се, између осталог, огледа и у схватању да је душа по природи вечна и да тело и целокупан материјални свет представљају нешто лоше, чега се, ради повратка у првобитно стање, аскезом треба лишити. Наведено узрокује стављање форме испред суштине и по правилу производи духовне деформитете, односно религијске екстремизме и фанатизме. Такво учење одступа од библијских одредби, као на пример оних из Прве књиге Мојсијеве, где се при опису стварања света и човека често наводи „И виде Бог да је добро”. Шести дан стварања описан је овако: „И створи Бог човека по лику своме, према лику Божјем створи га, мушко и женско створи их. И благослови их Бог, и рече им Бог: ’Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом. И будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што гмиже по земљи’. И још рече Бог: ’Ево, дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе, то ће вам бити за храну. А свему зверињу земаљском и свим птицама небеским и свим гмизавцима што по земљи гмижу и у чему има душа жива, дао сам траву да једу’. И би тако. Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома. И би вече и би јутро, дан шести.”^[23] У одломку из Јеванђеља по Јовану који се чита на опелу стоји: „Заиста, заиста вам кажем: Ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао има живот вечни, и не долази на суд него је прешао из смрти у живот. Заиста, заиста вам кажем, да долази час и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божјега, и чувши га оживеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи; и даде му власт да суди, јер је Син Човечји. Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјега, и изаћи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда. Ја не могу ништа чинити сам од себе; како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражи вољу своју но вољу Оца који ме је послао”.^[24]

Схватања једноумних атеистичких идеологија заснивају се на свеобухватној потчињености вечној идеји и природном закону. Уколико по заступницима таквих учења и схватања Бог уопште постоји, Он је „савршен само због тога што беспрекорно испуњава тај закон”, што са основа ставова духовно здравих људи представља бесмислицу. Ипак, у другом случају најчешће се на агресиван начин негира постојање Бога, или Он „постоји само повремено, према тренутним потребама заступника таквих схватања”.

По питању односа онтологије и етике не сме се одлазити у крајности. Другим речима, сваки покушај њиховог раздвајања представља екстремизам, јер нема етике без онтологије, нити има онтологије без етике. Већ је истакнуто да је за све етике заједничко постојање норми понашања, чијим се испуњавањем достижу том етиком прокламоване вредности, при чему на тај начин и у исто време норме чувају вредности. Све оно што код секуларне етике до данашњих времена „прогрес” није обезвредио, односно није вештачки конвертовао од нивоа неморалног до онога што се данас назива моралним, још увек представља снажне вредности око којих се на етичким принципима могу окупљати сви припадници војне професије, како верујући, тако и атеисти. Другим речима, још увек постоји знатан број општеприхваћених друштвених и моралних вредности које представљају основ етичких кодекса или кодекса части савремених војски. С једне стране, проналажење заједничких тачака, али без залажења у прозелитизам, може на етичкој основи бити широко и плодно тло за деловање војних свештеника, односно верских службеника. С друге стране, сви људи се руководе својим уверењима, па и оним духовно „ишчашеним”, при чему доласком на службу у Војску Србије они та уверења не могу механички одстранити. Међутим, војни свештеници, односно верски службеници, морају препознати екстремизме и фанатизме и, поред исцелитељног рада, могу примењивати и превентивне мере, о чему ће више речи бити нешто касније.

Модели односа државе и цркава и верских заједница

Под појмом места и улоге цркава и верских заједница у данашње време подразумева се, пре свега, њихова одвојеност од државе.^[25] Међутим, та одвојеност, у нашем друштву често на погрешан начин схватана, односи се искључиво на област компетенција и надлежности, што не значи да оне у исто време не могу бити у кооперацији.^[26] Кроз настојање да се ово питање на што бољи начин уреди, у савременом свету усталила су се три основна правна модела (Богољуб Шијаковић помиње и четврти Модел признатих цркава).^[27] Чињеница је да ниједан од њих не може у потпуности елиминисати противречности световне и духовне сфере и не може испољавати амбиције да буде коначан. Такође, сви постојећи модели су непрекидно изложени искуственим проверама, па су самим тим подложни и променама, због чега је у уређеним друштвима неприхватљиво да се модел према коме се има нарочита склоност прокламује као једино прихватљив.^[28]

У данашње време постоје многобројна питања која су од заједничког интереса за државе и цркве и верске заједнице и она су углавном заступљена у свим моделима, при чему питања која се испољавају у форми проблема нису сва на исти начин решена. Правилности схватања односа државе и цркава у савременом свету, када је у питању Република Србија, у знатној мери допринела је и Београдска отворена школа студијом Предлог политике унапређења учешћа цркава и верских заједница у друштвеном и политичком животу Србије, чијем објављивању је претходила конференција.

Модел одвојености државе и цркава и верских заједница

У Француској, као најпознатијем представнику овог модела, још се током револуције 1789. године појавила тежња за стриктном одвојеношћу државе и цркава и верских заједница. Основна замисао била је да се све активности одвијају као потпуно одвојени процеси. У пракси, међутим, током примене овог модела одувек су биле присутне бројне противречности, од којих су најпознатије оне у области верске наставе и власништва над верским објектима и надлежностима око њихове изградње и одржавања.

Један од типичних представника овог модела је и Турска, у којој постоји покушај успостављања доминације државе над црквама и верским заједницама, што је присутно још од укидања монархије 1923. године и спровођења реформи Кемала Ататурка. Ни турски модел није без противречности, а најпознатија је она да верску наставу финансира и контролише држава, и то само за сунитске муслимане, док истовремено верски службеници школовани о државном трошку немају право да се запосле у државној служби. У обе државе све чешће се може чути да је у пракси немогуће потпуно одвајање духовне од јавне сфере и да је неопходно ублажити стриктни и у пракси непримењиви концепт одвојености. Некадашњи милитантни лаицизам, мотивисан непријатељским односом власти према црквама и верским заједницама и са тежњом за њиховим елиминисањем из јавног живота, постепено прераста у тзв. менаџментски лаицизам.

С друге стране, на примеру Сједињених Америчких Држава, такође типичног представника овог модела, уочава се да је могуће применити принцип строге институционалне одвојености државе од цркава и верских заједница, без намера да се религија елиминише из јавног живота. Првим амандманом на Устав из 1791. године изричито је забрањено успостављање државне религије. У исто време, обезбеђено је право грађана на слободу исповедања вере, па је религија уткана у све поре друштва, укључујући и институционални ниво. У овој земљи многе религијске праксе не сматрају се нарушавањем секуларизма и одвојености државе од цркава и верских заједница и изузетно се води рачуна о праву на слободу вероисповести (слоган „In God Wе Trust” на новчаници америчког долара, помињање Бога у химни, заклетва председника САД при ступању на дужност са руком на Библији, председничке инаугурације праћене молитвама и благословима свештеника у Вашингтонској националној катедрали, започињање седница Врховног суда и оба дома Конгреса молитвом и сл.).^[29]

Модел државне цркве или државне религије

У појединим земљама, више него што је то уобичајено, присутне су снажније институционалне везе државе са црквама и верским заједницама које своје корене имају у ранијим историјским периодима. Тако, на пример, Велику Британију карактерише посебна врста односа државе са Англиканском црквом (The Church of England), у којој је британски монарх уједно и црквени поглавар. Црквом у пракси управља Синод који је под влашћу Парламента, док су 26 англиканских бискупа и чланови Горњег дома (Spiritual Lords). Црквено законодавство је уједно и државно и не постоји посебно канонско право ван општег правног система.

Уставом Републике Грчке Православна црква је призната као преовлађујућа, а црквени устав донео је Парламент у форми закона. Као и претходни, и овај модел све више показује противречности, па се и он у појединим европским земљама последњих година напушта, као на пример у Шведској, где је 2000. године Лутеранској цркви укинут статус државне цркве.^[30]

Модел кооперативне одвојености државе и цркава и верских заједница

У европским земљама последњих година у експанзији је модел кооперативне одвојености државе и цркава и верских заједница.^[31] Настао је у Немачкој, Аустрији и Белгији, и то као резултат покушаја да се превазиђу противречности и крајности два поменута модела. Његову основу представља воља за дијалогом ради усклађивања интереса и превазилажења заједничких проблема кроз институционалну сарадњу цркава и верских заједница са осталим друштвеним актерима на свим нивоима.

Послови од заједничког интереса држава и цркава и верских заједница обављају се у кооперацији у коју обе стране улазе сопственом одлуком, што произилази из све присутнијег тренда уређивања друштвених односа укључивањем свих заинтересованих актера у решавање проблема од ширег значаја. На нивоу Европске уније постоје консултативна и саветодавна тела која организују такав дијалог и са његовим резултатима упознају носиоце политичке моћи и доносиоце одлука, чиме се остварује утицај на формулисање политикâ.

Према Богољубу Шијаковићу, Закон о црквама и верским заједницама у Републици Србији („Службени гласник РС”, бр. 36/06) заснива се управо на овом моделу. Поред тога, тај закон на одређени начин даје допринос и рехабилитацији древне византијске праксе симфоније државе и Цркве.^[32] Та симфонија није ништа друго него сагласје, складност и узајамност, где Црква није у пасивном односу, већ активно учествује у решавању проблема са којима се држава суочава. Уредба о вршењу верске службе у Војсци Србије заснована је такође на моделу кооперативне одвојености државе и цркава и верских заједница, што по питању начина уређености остваривања слободе вероисповести у Војсци Србије сведочи о опредељењу за једновремени ослонац и на традиционално, и на савремено.

^[1] Богољуб Шијаковић, Однос државе и Цркве у Србији данас, Интернет, http://veraznanjemir.bos.rs/tekstovi-i-analize/32/2013/01/11/bogoljub-sijakovic_-odnos-crkve-i-drzave-u-srbiji-danas.html /05/04/2014. године.

^[2] Стевица С. Карапанџин, „Верска служба у Војсци Србије”, Војно дело, зима 2011, Медија центар „Одбрана”, Београд, 2011, стр. 284.

^[3]Сличних примера има и у другим професијама, посебно онима које немају конкретну, мерљиву вредност. Може ли се хирург који учествује у криминалној трговини људским органима сматрати хирургом? Не! У етичком смислу он је монструм.

^[4] Епископ браничевски Игнатије, Саборност, часопис Епархије Браничевске, број 1–4, година IX, Пожаревац, 2003, стр. 13.

^[5] Александар Милојков, „Стварање и покрет ка Свеврлини – за једну онтолошку етику” (I), Православни мисионар, март/април 2011, стр. 26–31, и „Љубав и аскеза – за једну онтолошку етику” (III), Православни мисионар, септембар/октобар 2011, стр. 9–12.

^[6] Митрополит пергамски Јован, Саборност, часопис Епархије Браничевске, број 1–4, година IX, Пожаревац, 2003, стр. 97.

^[7]Због тога се та онтологија назива још и протолошка или онтологија првог узрока.

^[8]Богољуб Шијаковић, Однос државе и Цркве у Србији данас, Интернет, http://veraznanjemir.bos.rs/tekstovi-i-analize/32/2013/01/11/bogoljub-sijakovic_-odnos-crkve-i-drzave-u-srbiji-danas.html /05/04/2014. године.

^[9]Атеистис (αθεϊστής) – безбожник.

^[10] Александар Милојков, „Покрет ка Истини – за једну онтолошку етику” (II), Православни мисионар, мај-јун/2011, стр. 20–23.

^[11]Есхатолошка онтологија или онтологија заједнице у Царству Божијем што ће тек наступити у будућности.

^[12] Архимандрит Софроније, Старац Силуан, Манастир Хиландар, 2009, пето издање, стр. 49.

^[13]Крстолика јер обухвата две димензије: вертикалну у заједници са Богом и хоризонталну у заједници са ближњима.

^[14]Архимандрит Софроније, Старац Силуан, оп. цит., стр. 57.

^[15]За разлику од човека који је запао у највећи грех који постоји – гордост, смирен човек себе сматра најгрешнијим човеком на свету. Смирење је највећа врлина и само на смирене долази Божија благодат.

^[16]Библија, Свето писмо Старог и Новог завета, Стари завет по преводу Ђуре Даничића, Нови завет по преводу Вука Караџића и Светог архијерејског Синода, по исправкама преводима Светог владике Николаја, (Мт 5, 48), Глас Цркве, 2007, Београд, стр. 789.

^[17] Свето Писмо. Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1998 (Мк, 15, 27–28), стр. 109.

^[18] Исто (Лк, 23, 39–43), стр. 174.

^[19]Фарисеји су били старозаветни свештеници који су сву пажњу посвећивали спољашњим религиозним обредима и видљивом чињењу добрих дела, што у то време није било страно ни незнабошцима. Лицемерно су захтевали строго поштовање огромног броја правила, а у исто време прикривали су сопствене страсти, или их због недостатка смирења уопште нису били свесни. Због тога су унутар себе били затворени за покајање и духовно слепи за Бога и Његову творевину. Својом гордошћу на прво место су стављали форму, занемарујући суштину. Цариници су били скупљачи пореза који су се на тај начин енормно богатили и због тога били омражени у народу.

^[20] Свето писмо. Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа (Лк, 18, 10–14), оп. цит., стр. 159–160.

^[21] Митрополит пергамски Јован, Саборност, оп. цит., стр. 97.

^[22] Најпознатији пример је Ориген, чије је учење осуђено на V васељенском сабору.

^[23] Библија. Свето писмо Старог и Новог завета, Стари завет по преводу Ђуре Даничића, Нови завет по преводу Вука Караџића и Светог архијерејског синода, по исправкама преводима Светог Владике Николаја (Мој 1, 1–31), оп. цит., стр. 1–2.

^[24]Исто (Јн, 5, 24–30), стр. 887.

^[25] Због неадекватног тумачења члана 11. и члана 44. Устава Републике Србије током ближег уређивања области остваривања слободе вероисповести у Војсци Србије, знатно је успорен процес враћања верске службе у Војску Србије. Ради превазилажења овог, у суштини непотребног спора, било је неопходно улагати додатне напоре у анализи односа држава и цркава и верских заједница. Због тога ће и у будућности приликом разматрања питања остваривања слободе вероисповести и имплементације Уредбе о вршењу верске службе у Војсци Србије бити потребно подсећати на неке, у савременом свету познате и устаљене правне моделе уређености односа држава и цркава и верских заједница.

^[26] Стевица С. Карапанџин, „Верска служба у Војсци Србије”, Војно дело, зима 2011, оп. цит., стр. 280.

^[27] Богољуб Шијаковић, Однос државе и Цркве у Србији данас, Интернет, http://veraznanjemir.bos.rs/tekstovi-i-analize/32/2013/01/11/bogoljub-sijakovic_-odnos-crkve-i-drzave-u-srbiji-danas.html/05/04/2014. године.

^[28] Предлог политике унапређења учешћа цркава и верских заједница у друштвеном и политичком животу Србије, Београдска отворена школа, Београд, 2010, стр. 6–9.

^[29]Исто.

^[30] Исто.

^[31] Исто.

^[32] Богољуб Шијаковић, Однос државе и Цркве у Србији данас, Интернет, http://veraznanjemir.bos.rs/tekstovi-i-analize/32/2013/01/11/bogoljub-sijakovic_-odnos-crkve-i-drzave-u-srbiji-danas.html/05/04/2014.

Извор: Стевица С. Карапанџин, Верска служба у Војсци Србије, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2015, стр. 17-36.